“Da li vam nedostaju pisma, razglednice, zanimljive poštanske marke? Poznajete li svog poštara? Dobijate li nešto drugo osim računa i reklama? Kad ste poslednji put videli novogodišnju čestitku?” Sva ova pitanja postavio je ovih dana moj prijatelj Milan Miodragov Pajević, kao uvod u sjajnu priču o poštarima.

Odmah da priznam, od kako je legendarni Perica Nikolić promenio rejon, nisam ni pokušao da saznam kako se zove momak koji nam dostavlja koverte sa računima. Novogodišnju čestitku nismo dobili već decenijama, razglednice s putovanja bar nekoliko godina… Zato, valjda, i Milan piše o poštarima iz nekih drugih vremena i sa nekih drugih meridijana.

Kad mi se pre šest godina iz Australije vratilo prvo pismo koje sam poslao našoj princezi Ani na novu adresu u centru Melburna, jer sam zaboravio da navedem i broj njihovog apartmana, napisao sam da bi Perica našao način da pronađe primaoca. Pa sam se zahvalio svim mojim prijateljima u Pošti, jednoj od retkih institucija u koju građani Srbije još imaju poverenja, nezavisno od napora vlasti da istu unakazi sve gorim i gorim direktorima.

Tom prilikom sam uz nezaboravnu poštarku iz Žarkova Milenu Trivanović, Predraga Dragićevića zvanog „Rogošić“, Miodraga Cvetkovića i najbolju šaltersku službenicu u gradu Keti Mitić, pomenuo i mog drugara Dejana Mandića, za koga je na današnji dan pre dve godine javljeno da je umro, ne dočekavši 53. rođendan.

Prošlog avgusta, kraj spomenika na groblju manastira Rakovica, pričali smo da se njemu život nekako oteo i da se poslednjih godina izgubio u “lošoj formi” i lavirintu “lutanja, kafana i tombola”, što bi rek’o dr Nele Karajlić u onoj pesmi o Fikreti. Ne može se običnim rečima objasniti gde je, kako i zašto naš Manda zaturio svoju pošiljku sa tapijom na sreću.

Danas mi se čini da je i to nekakav izbor. Ne možemo smatrati ljude nesretnima, ako se način njihovog života i razmišljanja ne uklapa u neke naše želje i obrasce. Njih nećemo promeniti, samo će nama svakog dana biti sve teže. I sa njima, i bez njih!