Piše Ivan Mrđen: Glas žednog u pustinji

U naprednoj Srbiji se na neki problem može ukazati samo na dva načina. Na primeru lošeg vodosnabdevanja Lajkovca, posebno viših delova ove varoši, ovih dana se pokazuje da od oba nema nikakve vajde.

Prvo, želim da se i javno izvinim gospođi Vesni Bosnić Kovinić iz Lajkovca, što sam joj, podstaknut njenim lajkovanjem teksta o mom romanu “Koverat Ane Zonai”, ponudio da kupi tu knjigu. Koliko je to neumesno, osetio sam nešto kasnije, kad sam video niz njenih objava pod zajedničkim naslovom “glas žednog u pustinji”:

“Molim nadležne da povećaju pritisak vode, koju nemamo. Čuje se samo šuštanje vazduha, što mi plaćamo, jer to okreće vodomere. Lajkovac, zona A, Brdo, ponižavajuće je prositi osnovni ljudski resurs. Takav tretman traje već godinama, poslednja obećanja dobili smo prošle godine…” (26. maj)

“Romantični izlet na Kolubaru! Burad, kante… po vodu, kao u Somaliji. Celu noć i dan, ni kapi od vodosnabdevanja. Iz cevi i dalje samo šišti vazduh. Izgleda da to samo meni smeta, svi ostali se prave ‘romantični’. Imam opsesivno-kompulsivne misli: VODA!!! Kao da je ovo 12. a ne 21. vek!” (28. maj)

“Stanje nepromenjeno. Bez kapi vode, kao ribe na suvom! Koliko nam je standard u padu, to nije ništa u odnosu na koliko nam je u padu dostojanstvo. Užas!!!” (30. maj)

Dok Vesnine objave prolaze neprimećeno, njena sugrađanka Milica je nedavno privukla medijsku pažnju, jer je, kako je tada talambasano, “rešila da uzme stvar u svoje ruke”. Prvo je ukazala da Lajkovčani imaju problem sa vodosnabdevanjem od 2009. godine, kad je potpisan ugovor kojim su upravljačka prava nad lokalnim i Magistralnim vodovodom predata opštini Lazarevac.

Po njenim rečima, “iako se Lazarevac vodom snabdeva sa teritorije Lajkovca, oni imaju sva prava na dve trećine vode, dok su na Lajkovac prebačene sve obaveze, kao što su održavanje vodovodne mreže i plaćanja gubitaka, a za uzvrat imaju pravo na snabdevanje samo do jedne trećine vode iz vodovoda”.

A to što je hvaljeno kao “preuzimanje stvari u svoje ruke” bilo je Miličino pismo predsedniku svega ovoga: “Poštovani predsedniče, Lajkovac ima veliki problem sa vodosnabdevanjem… Isključuju nam vodu bez ikakve najave. Danima nam je pritisak loš, i to ako imamo sreće da vode uopšte ima… Ovaj problem traje godinama, zahvaljujući našoj lokalnoj samoupravi koja ni malo ne vodi brigu o svojim građanima… Naprotiv! Obraćam se Vama, sa nadom da ćete nam izaći u susret i ovaj problem rešiti. Srdačan pozdrav, Milica Blažić.”

Između jadikovke po društvenim mrežama i uzdanja u “neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar” stoji silesija nadležnih, što u ministarstvima, što u lokalnoj samoupravi, što u komunalnim sistemima. A oni se, bar za sada, kriju iza imena već pomenutog lajkovačkog vodovoda. Nepričava!