Iako sam se svojski trudio, pisao najlepše pismene sastave za državne praznike, posebno za Dan mladosti, bio odličan učenik, učestvovao na akcijama i sve u svemu bio “primeran”, druga Tita nikad nisam video uživo. Ako se ne računaju dani kad smo iz stare čukaričke škole “Đorđe Krstić” u Radničkoj organizovano išli u Ulicu kneza Miloša da mašemo njegovim gostima iz belog sveta.

Trebalo je 1963. godine da učestvujem na sletu za Titov rođendan, ali nisam bio baš najspretniji u pravljenju “zvezdi”, pa je umesto mene na Stadion JNA otišao godinu dana stariji Pera Paroški, koji je te godine ponavljao sedmi razred. Posle nam se hvalio kako je tamo “smuvao” neku Slovenku…

Dan mladosti, nekadašnji praznik “od Vardara pa do Triglava”, danas bi na istom prostoru mogao komotno da se nazove Dan depresije. Jedna anketa Infostuda pokazala je da 83 odsto radno aktivnog stanovništva u Srbiji razmišlja o odlasku u inostranstvo, ništa bolja nije situacija ni u komšiluku ili susedstvu, svejedno…

„Ovde je u modi biti depresivan. Dođe klinka od petnaest, šesnaest godina, kaže da je u depresiji, a nema pojma šta je to. A moji drugari, ne znaš da li je gore onima koji kao fol nešto rade ili studiraju ili onima koji dan prespavaju a noću pokušavaju da nešto naprave. Neko muziku, neko video, neko neku paru…“, pričao mi je pre desetak dana u Kumboru kod Herceg Novog 21-godišnji Kristijan Della Porta, momak koji pokušava ne da se probije nego da i bukvalno oformi i pokrene crnogorsku rep scenu.

Njegovo ime i prezime nije pseudonim, već gotovo simbol jednog vremena, majka Novljanka a otac Italijan, vozač onih glisera koji „nijesu švercovali cigarete već samo sakupljali ono što ispadne sa broda“, kako je to nedavno rekao tamošnji predsednik svega i svačega. Kristijanov otac je umro pre petnaest godina, preko bare ima četiri brata i dve sestre, majka se preudala, pa dobio brata i na ovoj strani, o njemu najviše brinuli baba i deda…

Zato njegove pesme imaju i duboko ličnu notu, ali njihova najveća vrednost su tekstovi kroz koje progovara čitava generacija. U tom smislu i objašnjenje depresije deluje više nego dramatično:

„Kada grlo ti se stegne svaka reč počne da grebe, kada pokušaš da plačeš suza nikako da krene, kada kreneš preko ramena da gledaš iza sebe, pošto sećaš se da tada ti je bilo bolje vreme… I hoćeš to da vratiš, ali ne možeš da shvatiš da to sve su puste želje… I da niko neće da potrudi se barem da te shvati, pošto sve što radite to radite zato što trend je!”

Kristijan kaže da „svako dobro sveta ima neko svoje zlo“, ali da se on drži svog smera, jer ne može da dozvoli da udari o dno. Iako ima dana kad ne može da izusti ni reč, misli da će i ova moderna depresija proći, jer “sve se vodi kao trend, kako dođe tako ode, nestane za tren”. I peva o tome:

“Zato prestani da tripuješ probleme, pošto osetićeš ako život krene, da te jebe ako okrene ti leđa, ostavi samog za sebe bez ikog da pruži ruku kad od svega ti je teže… Život stvara ljude grešne, jedan odlazak u crkvu dušu oprati ti neće, lažna suza lako krene svi bi hteli sažaljenje…”

Nastojeći da ubaci i nešto po čemu će ga ljudi prepoznati, Kristijan Della Porta je napravio mnogo toga sa čim se njegovi vršnjaci poistovećuju. Zato je bolje da, baš na nekadašnji praznik mladosti, sami preslušate neke njegove pesme o nekoj novoj, pomalo praznoj mladosti: