Jedno od pravila kojih sam se pridržavao kao urednik bilo je da naslov neke knjige, filma, predstave, akcije... ne može da bude naslov novinarskog teksta ili komentara o tom delu ili događaju, odnosno njegovoj osnovnoj temi.

Jedno od pravila kojih se pridržavam od kako je počela ova pandemija je da vodim računa da ne prenosim, još manje popularišem gledišta koja sve tumače kao „svetsku zaveru“, „plan moćnika za smanjenje stanovništva na planeti“ i sve što ide uz školu mišljenja, popularno nazvanu „zlatna milijarda“…

Jedno od pravila kojih ću se pridržavati u narednom periodu je da živimo u vremenu kad više nikakva pravila ne važe, posebno ako je reč o „našim ljudima“, što se može videti već iz naslova ovog teksta.

„Živi bili, pa kovideli“ je naslov knjige, koju je ovih dana objavila „Šabačka republika“, a čiji karakter i sadržaj određuju autor Zoran Nikolić „Zozon“ kao „šef Kriznog štaba“ i podnaslov „Humor u doba pandemije“.

„Nije lagao Precednik kad je rekao da se u Srbiji intenzivno radi na pronalasku vakcine protiv planetarne pošasti krštene kao Covid-19. To istraživanje nije bilo privilegija virusologa, imunologa i drugih naprednih stručnjaka, u taj ozbiljan posao uključio se vaskoliki izolovani narod, kombinujući drevne prirodne sastojke – mozak, duh i gađenje prema vlasti koja zloupotrebljava strah. Tako je nastao smehocitin, prva srpska vakcina protiv korone u novijoj svetskoj istoriji“ – objasnio je čitav poduhvat na zadnjoj strani korica kolega Milan Bečejić, zadnja pošta Šabac.

Ne bih da prepričavam „bisere“ iz te šarolike i nadasve duhovite knjige, tim pre što je većina i nastala na internetu. Vašoj pažnji, uz napomenu da ću prekršiti i pravilo da u mojim tekstovima nema psovki, preporučujem ovaj niz pod naslovom „Odnos Srba prema virusu“:

– Ma, ko ga jebe.

– Ma, nema šanse!

– Neće valjda…

– U, jebote!

– E, jebi ga…

– Ma, ko ga jebe!

Ovo bi gotovo moglo da se pravilno raspodeli po jednoj daleko ozbiljnijoj skali koja ovih dana kruži društvenim mrežama. Na njoj su obeleženi ciklusi toplo-hladno, kad je reč o korona virusu, pa se na svakih 51 dan iz faze „opasnosti“ prelazi u fazu „opuštanja“.

Za Srbiju to izgleda ovako: Prvi period „opasnosti“ trajao je od 15. marta do 5. maja (51 dan), zatim dolazi „opuštanje“ (od Đurđevdana do 25. juna, tačno 51 dana), pa opet „opasnost“ od 25. juna do 15. avgusta (of course, 51 days), pa „opuštanje“ od 15. avgusta do 5. oktobra (51 dan), a sad smo u trećem talasu „opasnosti“, koji će trajati 51 dan, tačnije do 25. novembra, da bi potom opet nastupilo „udri brigu na veselje“ do iza Srpske Nove godine (opet 51 dan).

Ako ispred ove skale stavimo period „najsmešnijeg virusa“, zbog čega je bilo najnormalnije raspisati izbore, prvi period opasnosti poklapa se sa kampanjom koju je mogao da vodi samo predsednik svega ovoga, opuštanje je da naivni izađu na izbore, drugi talas opasnosti je da se niko ne bi ozbiljnije bavio rezultatima tih izbora, novo opuštanje da se nekako počne školska godina, a sad smo u novom opasnom periodu, idealnom za šou „ja ću da vam kažem, ja ću da nabavim, ja ću da…“, koji svakodnevno poništava i ponižava i nesretni parlament i još nesretniju Vladu…

Ima tu, ruku na srce, ponečega i za narod. Prvo opuštanje je usledilo kad su opasno zazvučale šerpe, lonci i poklopci, drugo da bi se nekako iscenirali incidenti i ubila svaka pomisao na ozbiljnije proteste, dok će treće, koje nam tek predstoji, težište pažnje prebaciti na najveće slave, od Aranđelovdana preko Svetog Nikole do Svetog Vasilija, sve sa dva novogodišnja dočeka i božićnim trpezama…

I za to u knjizi „Živi bili, pa kovideli“ ima više nego precizna dijagnoza: „Virus je mutirao! Najlakše i najbrže se prenosi sa televizije na ovce!“