Prošao sam juče ulicom koja se zvanično zove Bulevar patrijarha Pavla, možda i zbog toga što će jednog lepog dana, na potezu od Košutnjaka do Ulice Pere Velimirovića u Rakovici, imati po dve kolovozne trake u oba smera, tramvajske šine u sredini i biciklističku stazu sa strane.
Radovi nisu mnogo odmakli od situacije koju sam viđao pre pet meseci, možda i zbog toga što sam juče na toj deonici dugoj dva kilometra u po bela (radnog) dana video jedan bager, dva kamiona i ne više od petorice radnika.
Jedino je, kažu mi na pumpi ispod Košutnjaka, nešto življe na ovom gradilištu bilo samo početkom februara, kad je radove obišla, sve sa pratećim televizijskim ekipama i mapama za slikanje i pokazivanje, bulumenta republičkih, gradskih i opštinskih funkcionera, pa je nekoliko stotina manekena u novim novcatim prslucima pomeralo cevi preko trase i usmeravalo kamione sa tucanikom… Zbog slikanja, of course, što su sugrađani koji svakodnevno tuda prolaze ozlojeđeno komentarisali u stilu „a sad opet dva radnika, jedan bager i milimetar po milimetar“.
Ništa se, dakle, nije promenilo, ali ne za ovih pet meseci koliko sam ja izbivao iz Beograda, već za trideset poslednjih godina, jer me je jučerašnja otužna rakovička slika podsetila na decembar 1990. kad su na prvim višetranačkim izborima u Srbiji kandidati Socijalističke partije osvojili čak 194 od 250 republičkih mandata.
Istoričari se uglavnom slažu da je taj trijumf ostvaren zahvaljujući popularnosti njihovog „lidera sa suncem u kosi“, medijskom monopolu, nemoći razjedinjene opozicije, neuređenim biračkim spiskovima i apsolutnoj kontroli mesta na kojima se glasalo…
Međutim, uz sve to, socijalisti se nisu libili ni raznih sitnih trikova i podvala, od kojih sam ja za sva vremena zapamtio priču Veljka Škorića, nekadašnjeg direktora Preduzeća „Ivan Milutinović“, koji je kandidatu SPS, tadašnjem direktoru „Beobanke“ Zlatanu Peručiću rekao da ozlojeđenim građanima Višnjice obeća nastavak radova na nasipu uz Dunav, koji je svakog proleća plavio njihove njive i bašte. Ovaj se malo nećkao, znajući da nema ni planova, ni para, ali je problem rešio „naš drug Veljko“ tako što je na nekoliko dana pred izbore na nasip dovezao sve neispravne PIM-ove bagere.
Tako je vremenom znak „radovi na putu“ postao važniji i od radova i od ljudi zbog kojih se navodno nešto (g)radi!
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare