Piše Ivan Mrđen: Pravoslavno polufinale

Pomenih to juče pre podne u kladionici "Soccer", a komšija Gane mi sa propisane udaljenosti dobaci: "Nadam se da će i polufinalisti izbora patrijarha biti pravoslavci!".Ovo prestaje da bude duhovito, ako se zna da je sam proces izbora novog poglavara Srpske pravoslavne crkve izazvao veliku pažnju, ali i podozrenje dela javnosti zbog promene mesta odlučivanja, smeštaja vladika na više različitih mesta, iznenadnog odsustva nekih čiji glas zaista vredi i mogućnosti da čitav postupak bude nadziran sa strane... Uz već uobičajene zamerke zbog voznog parka i uopšte luksuza u kome neki od velikodostojnika žive, gotovo da je na mestu laičko pitanje koliko u svemu tome ima pravoslavlja?Pravoslavlja, shvaćenog kao "religija slobode i to slobode od trojakog despotizma nad čovekom: despotizma ljudi, despotizma stvari i despotizma samog sebe", kako je pisao vladika Nikolaj."Crkva dobro prepoznaje duh svakog vremena. Crkvi je strano svako prebrojavanje i nepotrebno sukobljavanje sa bilo kime i zbog bilo čega. Veoma su opasni zlopamćenje i zluradost, što itekako opterećuje sve ljudske onose. Nažalost, to često previđaju ne samo oni koji kažu da ne veruju nego i oni koji kažu da veruju. Na taj način stvara se atmosfera sukoba, gde često imamo suprotstavljenost u vezi sa ovim ili onim pitanjem bez stvarnog traženja istine. Tako sve postaje sukob interesa, bez stvarne želje za dobrim ostvarenjem" – napisao je pre 18 godina moj prijatelj protejerej dr Ljubivoje Stojanović.On je u to vreme bio glavni i odgovorni urednik "Pravoslavlja" – novina Srpske Patrijaršije, a jedan od naših najboljih grafičkih dizajnera Marko Marković i ja smo im u proleće i leto 2003. godine pomagali da što uspešnije pređu sa standardnog novinskog formata, sloga i preloma (poput "Politikinog") na moderniju formu nedeljnika (nešto kao NIN ili "Vreme").Mene je za taj posao preporučio moj prijatelj, tadašnji ministar vera prof. dr Vojislav Milovanović i tada sam, dok smo pripremali prvi broj "nove serije" (inače 867. sa datumom 1. maj 2003.) jedini put sreo i imao prilike da razgovaram sa patrijarhom Pavlom (1914-2009). Nije tajna da smo, upravo zahvaljujući njegovoj podršci i razumevanju, uspeli da realizujemo koncept, koga se "Pravoslavlje", sa manjim modifikacijama, pridržavalo duže od decenije i po.Iz intervjua za taj broj zapamtio sam nekoliko mudrih rečenica, koje bi u današnjim okolnostima mogle da deluju kao upozorenje: "Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život."; "Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi".Nije sporno da mnogi, a najviše razočarani u opoziciju na političkoj sceni Srbije, očekuju nekakav zaokret Crkve, iako je sve očiglednije da neka bitnija promena u odnosu SPC i države u ovom trenutku ne bi odgovarala ni vlastima ni većini crkvenih velikodostojnika.Dugo je osnovna dilema bila, kako je svojevremeno pisao prof. dr Vladeta Jerotić,  između "stava da Srpska Crkva ne treba da se meša ili aktivno uključuje u svakovrsna, a stalno promenljiva politička zbivanja u Srbiji" i "mišljenja da SPC treba budno da prati sve što se odigrava na političkoj sceni srpske države, reagujući na ova zbivanja i zauzimajući svoj stav".A onda se poslednjih godina dogodio upravo obrnut proces, pa je vlast počela ne samo da budno prati sve što se dešava u najvišim crkvenim krugovima, da reaguje na određena zbivanja i nameće svoje stavove, nego je uspela da uključivanje Crkve u politiku praktično svede samo na ceremonije i protokol.Zato se i ovih dana, uoči izbora 46. vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve, mnogo više govorilo o proceduralnim sitnicama nego o nekakakvoj sabornosti i jedinstvu većine, koju će u narednim godinama predstavljati "prvi među jednakima".***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram