Malo, malo, pa po društvenim mrežama pročitam nečiji odgovor na pitanje koje je ranije bilo neumesno postavljati bilo kome, ženama i posebno. Ruku na srce, niko i ne pita nikog „koje si godište“ da bi ga eventualno posavetovao da na bolesna leđa privije krštenicu, što bi bila neka fora za moje i nekoliko okolnih godišta.

Koje si godište – pita (se) i staro i mlado, sve u želji da efektnim odgovorom neko svoje vreme predstavi ako ne boljim, ono bar drukčijim i interesantnijim od ovih novih, nikakvih i jedino zaborava vrednih vremena. Neki od tih opisa su gotovo aforizmi, ako se složimo da je aforizam roman iz koga su izbačeni suvišni delovi.

A neki baš pogode čoveka k’o strofa u kafani, pa prepozna ne samo sebe već čitavu svoju generaciju. Evo, moj slučaj:

– Ono za koje više nema rezervnih delova.

– Ono koje je fizičko radilo u crnom šorcu i beloj majici na bretele.

– Ono što je nosilo „borovo“ patike.

– Ono koje se seća šustikle na televizoru, plastičnog „filtera“ da „oboji“ crno-belu sliku i „stabilizatora“ za struju.

– Ono što je namotavalo audio kasetu olovkom.

– Ono koje se seća videorikoredera potpuno nepoznate južnokorejske firme „Samsung“.

– Ono što je stavljalo metalnu kašičicu u flašu kisele vode da ne izvetri.

– Ono koje je moglo da umre, ako bi progutalo žvaku.

– Ono što nije pilo kafu da mu ne izraste rep.

– Ono koje su ćalkani tukli gajtanom koji se vadio iz pegle.

– Ono čije slike izgledaju kao da su ga roditelji zajebavali sa izborom odeće i koje sada zajebava politički izbor roditelja.

– Ono koje je prve sise videlo kroz rupu u pregradi između svlačionica na „Šećerančevom“ kupatilu, dok je Ada Ciganlija još bila ostrvo.

Priznajem, ovo poslednje sam dodao da bih nekako prebacio pažnju na naše bolje, nekad bile i lepše polovine. Negde sredinom ovog leta video sam na internetu objavu na kojoj je prelepa devojka iz šezdesetih godina prošlog veka, sa porukom na kraju: „Ti nikad nećeš biti kul kao tvoja baka“.

Da prepričam, uz izvinjenje ako nešto nisam najbolje preveo, tu stoji da je „tvoja baka nosila mini suknju, vruće pantalonice, go go čizme, zvoncare i nije nosila grudnjak“, da je „tvoja baka slušala Led Cepelin, Bitlse, Dženis Džoplin, Hendriksa i Stonse“, da se vozila mini automobilima i brzim motorima, pušila slim cigarete i „fat joints“, pila džin i tonik, „dolazila kući u četiri ujutru, ali i potom išla na posao“…

Žena ne postaje svake godine sve starija, žena svake godine postaje sve – opasnija. Znam to godište, sa jednom sam oženjen još malo pa pola veka.

Zbog toga su i neki odgovori na naslovno pitanje naši zajednički, kao:

– Ono što je kupovalo “fiću” na kredit, a tim “fićom” išlo na more od plate.

– Ono što je dobijalo decu u podstanarskim stanovima.

– Ono u čije vreme je humus bio zemlja za cveće.

– Ono što je u Mađarsku i Rumuniju išlo k’o Amerikanci, a sad tamo idu kao u Ameriku!

Poređenja su i inače česta u ovoj kojesigodištemaniji, pa tako lik koji tvituje pod firmom “Laki Topalović” kaže:

– Ono što ne može da se načudi kako smo od babinog recepta “iseći na šnicle kilogram telećeg mesa” dospeli na “izlupajte što tanje 200 grama piletine”.

Kad je već očigledno da sam pola ovog teksta prepisao kao svaki Mali autor, da pomenem i apsolutno najbolji odgovor na zadatu temu, koji pripada gospođici pod pseudonimom “Mirochka”:

“Koje si godište? Ono što se seća Cece bez sisa, Šabana sa kosom i Dragane Mirković sa original nosom. Ono što se seća Slobine “jogurt revolucije”, Karića pre Zajma za preporod, Koštunice sa AK 47, industrije pre privatizacije, Čede bez zuba, Zemuna bez radikala, Vučića bez para, Vuka pre nego što je postao vučić…”

Priznajem, ovo poslednje sam dodao da bih malo iznervirao jednog ovdašnjeg aforističara, koga je nedavno naš zajednički prijatelj pomenuo u odgovoru na “koje si godište”:

– Ono koje se seća kad je … (ime i prezime upišite sami) pisao da “vladajuću većinu čini mala grupa oko predsednika”, uz komentar “on je čovek pun ljubavi: vlastoljubiv je, samoljubiv je i koristoljubiv”.

Bajron je jednom prilikom rekao: “Dani naše mladosti, to su dani našeg sjaja”. Zbog toga se, kad čujem “koje si godište” osećam kao uglancani polovnjak na auto-pijaci.

Još da dodam ono “u odličnom stanju, malo prešao, vodila ga samo baba do pijace”, pa da počne cenkanje!

P.S. Tekst je objavljen u zimskom trobroju “Ježa”, koji se nalazi u prodaji na boljim kisoscima. Ako nisu ni dobili – OK, ako su već prodali – zato i jesu “bolji kiosci”!