Piše Ivan Mrđen: Kad ja tamo a ono međutim

Kad ja tamo a ono međutim – pomislio sam juče ispred zatvorenih vrata „Akorda“, zvanično Kluba horskih pevača, nezvanično jedne od poslednjih oaza onog beogradskog duha koji postoji uprkos „talasa prostakluka, licemerja i primitivizma koji poslednjih decenija nemilosrdno zapljuskuju naš voljeni grad“, kako je to svojevremeno napisao kolega Bojan Ljubenović.Posle osam godina ljubomornog čuvanja i sve težeg održavanja ovog po mnogo čemu jedinstvenog mesta, moje prijateljice Kosara „Koka“ Trivunac i Branka Pokorni Dimitrijević preksinoć su ispratile poslednje goste. Ima neke simbolike što je tom prilikom obeleženo i četrdeset dana od smrti Boška Došenovića, bivšeg profesora marksizma u Prvoj gimnaziji, koji je obožavao da sluša samog sebe dok preglasno peva ruske pesme, ali mu to niko nikad nije zamerio… Legendarni “Bjole” je žrtva korona virusa, dok je sa opakom bolešću uspeo nekako da se izbori moj dragi kolega i prijatelj Ljubomir Živkov, čovek koji je proteklih godina svake srede i četvrtka podsećao prijatelje i goste “Akorda” na jedan sjajan grafit (ima ga i Kocjanovoj zbirci): “Da bi se Beograđanima vratio Beograd, Beograđani moraju da se vrate u Beograd”.U tome su mu poslednjih nekoliko godina pomogali Ljubomir Veljković “Ljuba Troka”, Branislav Stijović, Saša Novak, Dejan Ranđelović “Deki Mandolina”, a autoru ovog lamenta nad “Akordom” ostaće žal što nisam dočekao priliku da napišem kako najlepše pesme o Beogradu najlepše peva Jasminka Nikolić, horistkinja Pozorišta na Terazijama. Zbog njih i zbog ukupne atmosfere u ovom kultnom klubu, pre dve godine smo moji prijatelji, kolege i nekadašnji učenici svoja “PetPe” druženja (pivo sa prijateljima, prvog petka u parnom mesecu) preselili u “Akord”, gde smo 11. oktobra prošle godine oborili interni rekord sa 16 učesnika.Darko Kocjan je u predgovoru zbirke “Kad ja tamo…” napisao da “ovaj grad nije zaslužio definiciju, ako je definicija kraj, konačnost, napuštanje traganja”. Ako je ovo što se upravo događa u Svetogorskoj 46, prva vrata desno, pa još jedna pravo, nekakva konačnost, kraj, napuštanja traganja za boljim delom naših života… onda Beograd nije ni zaslužio da ima “Akord”!