Piše Ivan Mrđen: "Fićom" na more

Posebno među nama jugonostalgičarima, koji smo i juče pevušili ono “danas je Dan Republike i stari je popio malo”, što bi rek’o dr Nele Karajlić. Suština je, međutim, u tome što je “fića” kao auto (nikad automobil) uvek bio mnogo veći od slike koju je emitovao, nezaobilazna stanica na putu u neki bolji život. Sve do mora, i to svake godine, i to najmanje tri nedelje…Kad vidimo koliko je sada neverovatnih kategorija iz naših prethodnih života vezano za taj automobil, kad je sve (i dobiti stan, i ići na more, i kupiti auto, i školovati decu, i ići na posao bez straha od sutrašnjice, i imati platu od koje se lepo živelo) bilo moguće i priuštivo, postaje jasnija njegova najbitnija odrednica. Nacionalna klasa!Koleginica Božić se tom klasom zaputila sopstvenim uspomenama: “Moj ‘fića’, godinama, uvek snežno beli i sa ponekim autostoperom (ko se, onda, plašio), putuje sa mnom na letovanje, Užice, Višegrad, Tjentište i sve tako do Dubrovnika, do Straduna, Vande, Skalina... I danas, opet, zapevam onu ‘Sinoć kad sklopih oči’, ali na stih ‘Drugovi dragi gde ste, kad bih, bar, sad, mogla znat…’ kao da nema odgovora.”Naš prvi „fića“ bio je, u stvari, drugi!  Prvi, žuti, kupljen na kredit, u vreme dok smo moja Mira i ja živeli kao podstanari u Resniku i samo sam ja primao platu, uspeo sam da prilično „iščukam“ dok konačno, iz petog puta, nisam položio vozački ispit, a jednom su mi kod „Zvezdinog“ stadiona iz njega ukrali čitav motor, pa nam i nije ostao u nekoj naročitoj uspomeni.Drugi, beli, nešto stariji ali sjajno očuvan, jer ga je deda Momčilo, otac mog kuma Branka Arbutine, vozio samo između stana kod Botaničke bašte i vikendice u Deliblatskoj peščari, kupili smo kad je uveden sistem „par - nepar“. Stariji se sećaju da određenim danima nisu mogli da se voze automobili sa parnim, odnosno neparnim tablicama, pa smo i drugog „fiću“ prefarbali u žuto, da bih ako bi jedan bio nespravan mogao da prebacujem tablice sa drugoga.Kad je ta mera štednje na državnom nivou ukinuta, legendarni majstor Steva iz AMSS predložio mi je da prodam onaj prvi. I bio je u pravu, jer smo sa „deda Mocinim fićom“, prevalili više od 200.000 kilometara, da bih ga, posle dvanaest godina, tri generalne i desetak farbanja, poklonio „za delove“ nekom komšiji iz Šimanovaca.Prvi put smo sa „fićom“ išli na more 1979. godine, kad je Crnogorsko primorje pogodio onaj čuveni zemljotres, a mi, poneseni propagandom, hteli da spašavamo tamošnji turizam. Međutim, nigde nisu hteli da nas prime sa dvoje male dece, a kad su nas u Baošićima lokalni mangupi, kao pomažući nam da okrenemo „fiću“, maltene gurnuli u razvaljeni deo puta, Mira i ja smo se samo pogledali i rekli – idemo mi u „naš Trpanj“, jednu od mojih najomiljenijih destinacija na Jadranu.Pelješac je bio naša luka i u naredne četiri godine. Sa malom decom (prvo dve, pa sve tri ćerke) našli smo idealni smeštaj u mestu Gornja Vrućica, u porodičnoj kući Balde Jurišića, koji je u dvorištu napravio posebnu prostoriju sa vodom i frižiderima da gosti, uglavnom Česi, mogu da pripremaju obroke. Odatle smo „fićom“ išli na kupanje u Trpanj i na čuvenu „Divnu“, jednu od najlepših plaža na Jadranu.Kad smo pri kraju drugog boravka kod šjor Balde u tri godine (1980. smo preskočili zbog rođenja naše najmlađe ćerke Marine) od nekih Čeha kupili veliki šator, bilo je logično da naredne godine krenemo da kampujemo. Naše odredište bio je kamp na „Divni“, ali „fića“ nije izdržao veliki uspon kod Trstenika (baš tako se zove to mesto), pa smo tri dana, čekajući popravku menjača, kampovali na vrh brda, a deca i ja išli autobusom na trsteničku plažu.Ako ima nešto po čemu vredi pamtiti onu Jugoslaviju, to je bilo upravo to da smo u leto 1982. mogli nas dvoje sa troje male dece da bezbrižno spavamo na mračnom parkingu na vrh neke nepoznate planine. Kad smo popravili „fiću“ spustili smo se do mesta Duba, u kome je tada bio moderan auto kamp. Tamo smo sasvim slučajno naleteli na mog drugara „Zoću“ Jankovića i njegovu suprugu Zdenku, sa kojima smo se u istom kampu družili mesec dana i sledećeg leta.Sa tih kampovanja pamtim stariji bračni par iz Zrenjanina, koji nas je zamolio da donesu stolice i da posmatraju kako Mira i ja u „fiću“ i na „fiću“ (sa gepekom, ali bez prikolice) pakujemo šator, sto, stolice, sunđere na kojima smo spavali, televizor, primus, posuđe, lavor, nošu i sve stvari za našu petočlanu porodicu. Njih dvoje su imali „opel kadet“ i prikolicu, a opet „nisu mogli sve da spakuju“.Što bi rek'o Darko Rundek u pesmi „More, more“, „I ne zaboravi: drveni ugljen, roštilj, tri ligeštula, suncobran, peraje, maske, naočale za sunce, karte, tenisice, termosicu, Tarzana, Karl Maja, šlauf, badmington, japanke, loptu, šunku, špeka, foto aparat i veliki kanister s vinom… Otkada idemo na more svake godine, uvijek nove stvari su potrebne, al’ na kraju svašta fali, jer naš ‘fićo’ je premali!”Naša tajna bila je u nekih 14 kilograma nepotrebnih delova (zadnje sedište, naslon, tapacirunzi...) koje sam ostavio kod kuće, što je nadomešćeno stvarima, složenim tako da su deca imala prostor i za spavanje.I za kraj samo da dodam, juče se opet pevušilo „Danas je Dan Republike i stari je popio malo“, ali belo i žuto nisu označavali samo boje naših „fića“, već smo slavili uspešno položeni ispit za belo-žuti pojas buduće olimpijske šampionke u tekvondou, gospođice Dunje Živanović. Koga interesuje, nek se raspita kod Tanje Dobrić u Tekvondo klubu „Pegasus“, ovde na Zvezdari...