Imam utisak da je većina čitalaca dobro razumela poruku iz moja prethodna dva komentara: Traži se Čovek!

Da se ozbiljno suprotstavi Vučiću na predsedničkim izborima kroz dve godine kao kandidat svih nezadovoljnih, obespravljenih i prevarenih građana. U tom smislu „prozvao“ sam Dragana Đilasa da se javno i nedvosmisleno izjasni vidi li sebe u toj nezavidnoj ulozi ili će se i dalje zamajavati okupljanjem i „programskim“ ujedinjavanjima razbucanih političkih sujeta.

Znam, teško je! Nemoguća misija, ako se posmatra sadašnja politička, zdravstvena, ekonomska i medijska sitiacija! U mnogim varošima Đilasu niko ne sme da izda prostor, čak ni kafanu, ni za običnu tribinu, a kamoli za formiranje stranačkog odbora. Ali, ako se odluči i nedvosmisleno izjavi „ja sam taj“, predstoji mu još teži posao, da u to uveri dovoljan broj opozicionih lidera i da oni sve svoje resurse uključe u novu kampanju, ali i da se svima koji iz inostranstva vagaju prilike u Srbiji prikaže kao stvarna alternativa predsedniku svega ovoga.

Bez toga, imaćemo jalova licitiranja mogućih kandidata, od sudije Miodraga Majića do doktora Zorana Radovanovića, od akademika Dušana Teodorovića do vladike Grigorija, neki će se dvoumiti između Ivana Ivanovića i Zorana Kesića, mnogi će zažaliti što je Marinika Tepić imala roze odelca kao beba, a Nebojša Zelenović šabačku legitimaciju, samo tog nekog NN (novog, neokaljenog) kandidata neće biti ni na vidiku…

Najgore od svega je što bi u takvoj situaciji još jednom „ispod radara“ ostali i neki zaista vredni, ugledni, čestiti i politikom nezaraženi pojedinci, i zbog toga što ih niko ozbiljno ne traži, i zbog toga što je većini takvih ljudi ispod časti da ih predloži bilo ko od sadašnjih političara, još manje da ih razvlače po vlastima bliskim „medijima“.

Pričao sam o tome pre nekoliko večeri sa profesorom u penziji, doktorom nauka Petrom Đukićem, koji je pre 66 godina rođen u Arilju, odrastao u Užicu, širom Srbije poznat kao planinar, Beograđanin u najboljem smislu te reči, iškolovao najmanje četrdeset generacija studenata na Tehnološkom fakultetu, ugledan ekonomista, sjajan publicista, kao naučnik poštovan i na Zapadu i u ostatku sveta, stranački neokaljan, divan suprug, otac i deda…

Na moje „Đukića za predsednika“, usledio je njegov zaista nesvakidašnji odgovor: „Jes’, pa da me razvlače po tabloidima… Kad ne bi mogli ništa da mi nakače, pronašli bi da već nekoliko meseci čuvam i hranim malog ježa u našem dvorištu… I već vidim naslove, J… ste ježa, sa Đukićem! Neka, hvala!“