Piše Ivan Mrđen: Državno dete

Zaista razumem očinsku brigu predsednika svega ovoga, posebno za njegovo najstarije dete. To što je taj momak odavno prestao da bude tinejdžer ne može da umanji roditeljsku pažnju, staranje, pa i osećaj odgovornosti.

Kao otac tri odrasle ćerke, sada već u petoj deceniji života, mogu da posvedočim da to nikad ne prestaje, ma kako nam deca bila samostalna, uspešna i, na Mirinu i moju žalost – hiljadama kilometara daleko. Istini za volju, sve je mnogo lakše kad su nam naslednici samostalni, odgovorni i imamo čime da se ponosimo.

„To što je mom starijem sinu život uništen, to lično ne mogu da oprostim ljudima koji su to radili. Da nije počinio nijedan prekršaj, niti ijedno krivično delo“, rekao je pre nekoliko dana, vidno uzrujan, predsednik svega ovoga.

Činjenica je da je njegov stariji sin u poslednjih pet godina prečesto u žiži javnosti, što bi bilo opterećenje i za mnogo zrelije i iskusnije osobe, tim pre što je većina tih objava imala negativne konotacije. Od neuspelog pokušaja upisa na fakultet, preko slikanja u ne baš pohvalnom društvu (pri tome niko ne misli na ono sa beogradskim Iznogudom prilikom otvaranja spomenika na dnu Nemanjine), do dezinformacija o poslu kojim se stvarno bavi, čemu je obilato doprinosio upravo njegov otac)…

Oni kojima je sve to važno da bi napadali predsednika, polaze od narodnog verovanja da „kako će da vodi javne poslove neko ne ume da sredi stvari kod kuće“, te stoga rado ističu paralelu sa ne tako dalekom prošlošću i školom mišljenja po kojoj su na političku sudbinu „predsednika sa sjajem u kosi“ dosta uticala i njegova „nestašna deca“.

„Odavno je već u narodnu književnost ušla ona legendarna rečenica Slobodana Miloševića kojom je nevešto pokušao da pojasni kako je njegov sin postao imućan. Milošević je otprilike rekao da je Marko od malih nogu pokazivao preduzetnički duh i da je zaradio brdo para ’noseći gajbice’, pa ih je kasnije uložio i oplodio. Ova izjava, milion puta podsmešljivo ponovljena međ’ narodom, kao i ukupan Markov angažman, verovatno su Miloševića koštali vlasti više nego svi ratovi koje je vodio protiv susednih država“ – napisao je u junu prošle godine kolega Nedim Sejdinović.

Siguran sam da bi predsedniku svega ovoga bilo daleko lakše da na društvene mreže kači slike iz indeksa svog sina nego svoje sopstvene. Ili da ne mora stalno da ističe kako njegov sin „nije počinio nijedan prekršaj, niti ijedno krivično delo“.

S druge strane, ne verujem da bi bio sretniji da može da se hvali preduzetničkim poduhvatima svog naslednika, pa ni kad bi to činili razni epigoni, počev od premijerke koja je u vreme vanrednog stanja mahala slikama na kojima „predsednikova deca raznose pakete starima i nemoćnima“.

„Kad je imao 16 godina rekao sam mu: ’Marko, šta god da počneš da radiš u životu bićeš odličan’. Marko je u međuvremenu odrastao i u biznisu kojim se sada bavi pokazao je talenat i uspešnost. Njegov disko-klub ’Madona’ okuplja na hiljade mladih ljudi; dobro radi i pekara koju je nedavno otvorio u Požarevcu. Svakako da omladina ne dolazi u diskoteku silom, niti ko kupuje peciva u njegovoj pekari jer mora“ – izjavio je svojevremeno biznismen Bogoljub Karić.

„Ljudi su pričali da mi je tata kupio radio, ali to nije istina. Neki moji prijatelji su hteli osnovati radio i pozvali su me. To je počelo veoma naivno, kao što počinje sve u životu. Pozvala sam nekoliko preduzeća, ’Beobanku’, ’Jugopetrol’ i još neke, pa su oni pristali sudelovati u pokretanju radija“ – izjavila je u decembru 1996. Marija Milošević, tada direktorka Radio „Košave“.

„Moja deca imaju visoko razvijena patriotska osećanja, prilično su pametna i zaista su lepa“ – napisala je njihova majka Mira Marković u otvorenom pismu tadašnjem šefu britanske diplomatije Robinu Kuku.

Ova tri citata iz knjige Zorana Pavića, Nenada Zorića i Slaviše Lekića „Nije srpski lupati“ („Statusteam“, Beograd 2007.) ne mogu sami po sebi da objasne situaciju u kojoj se nalazi sadašnje „državno dete“. Tome dosta kumuje i činjenica da se ovaj 23-godišnji mladi čovek uglavnom ne oglašava u javnosti, već da to u njegovo ime neprestano čini predsednik svega ovoga.

Možda da ne bi čuo ono što je jednom prilikom morao da čuje njegov prethodnik, kad je Marija Milošević izjavila: „Ne osećam se uspešno, jer mi mama i tata smetaju da budem uspešna. Osećam se moćno!“