U Novom Sadu je juče, u krugu najuže porodice, sahranjen Đorđe Balašević (11. maj 1953 – 19. februar 2021), možda poslednji pravi Jugosloven na prostorima nekadašnje zajedničke države.

Na društvenim mrežama i pojedinim portalima svako malo osvanu liste velikih hitova iz osamdesetih godina prošlog veka sa skrivenim političkim porukama, pa se tako na jednoj našla i pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ („Električni orgazam“, 1988. autor Srđan Gojković). Navodno, nismo razumeli da stihovi „odgovori koje tražiš nisu baš daleko, pogledaj u sebe, pogledaj u sebe, neka tvoja glava bude samo tvoja briga, ne daj da joj govore, neka sama otkrije“ upozoravaju na mogući raspad zajedničke države ako se samo prepustimo igri u kojoj „sve se oko tebe ispravlja i savija“.

Vidim da je preksinoć moj prijatelj Bojan Ljubenović, gostujući u „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, obukao svima nama omiljeni plavi dres sa grbom sa šest buktinja, kao omaž školi mišljenja da se Jugoslavija ne bi raspala samo da su u četvrtfinalu Mondijala 1990. u Italiji, u istorijskoj penal seriji, Dragoljub Brnović i Faruk Hadžibegić pogodili mrežu Argentinaca.

Bio sam u to vreme šef Deska u „Borbi“ pa se sećam da sam nekoliko dana ranije, posle pobede „Piksija“ Stojkovića i drugova nad Špancima (2:1, osmina finala Svetskog šampionata, Verona, 26. jun 1990.) čitavu naslovnu stranu (velikog formata) posvetio ne toliko samoj utakmici koliko slavlju na ulicama svih većih jugoslovenskih gradova.

Na kolegijumu su me sutradan kritikovali, ali ipak nisam zaradio „grub propust“ (što se tada osećalo i na plati) jer se većina kolega složila sa objašnjenjem Dragoljuba Žarkovića da je to „poslednji dan kad imamo priliku da se ’od Vardara pa do Triglava’ nečemu radujemo“.

To je, by the way, alternativni naslov pesme „Jugoslavijo“, koju su početkom osamdesetih godina prošlog veka napravili Milutin Popović Zahar i Danilo Živković i koja je tokom te decenije bila neka vrsta nezvanične himne. U svom reportoaru imali su je čak i hor „Kolegijum muzikum“ (izveo je na otvaranju Svetskog festivala mladih u Havani), ansambl „Đerdan“ i Reprezentativni orkestar Doma garde, a mnogi se sećaju da su je na sletu za Dan mladosti 1985. godine u duetu otpevali Miroslav Ilić i Lepa Brena.

Baš kao što se sećamo da su te godine Fahreta Jahić i „Slatki greh“ učestvovali u novogodišnjim programima svih osam televizijskih centara, pri čemu su obavezni bili stihovi „krv se mnoga za te prolila, borba te je naša rodila, radnička te ruka stvorila, živi srećna u slobodi, ljubav naša nek te vodi“. (U početku je bilo „maršal Tito da te vodi“, ali je posle nekoliko godina od njegove smrti to zamenjeno sa „ljubav naša“.)

Istorija je pokazala da se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nije mogla odbraniti samo „ljubavlju našom“, još manje popularnim pesmama, pa ni igrama, tačnije sjajnim rezultatima njenih sportista. Legendarni „Žare“ bio je u pravu, Jugoslavija je u avgustu 1990. postala svetski šampion u košarci, a samo radovanje na parketu u Buenos Ajresu, posle pobede nad SSSR (92:75) pomućeno je incidentom kad je Vlade Divac oteo zastavu Hrvatske, koju je jedan navijač uneo na teren, smatravši da tu ima mesta samo za jugoslovensku trobojku.

Najkraću definiciju nostalgije je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka uveo američki kolumnista Herb Caen i ona glasi: „Nostalgija je uspomena minus bol“. Rukovodilac Centra za studije kulture i religija Univerziteta u Ljubljani, profesor Mitja Velikonja je pre nekoliko godina to dopunio izrazom „retrospektivna utopija“.

„Naracija nostalgije je uvek antietička, na jednoj strani je lepše juče, na drugoj ružnije danas. Nostalgija je romantizirana priča o idealizovanoj prošlosti koja kao takva nikad nije postojala, o idealizovanim nama kakvi nikad nismo bili, ali i o onoj prošlosti koja je imala budućnost. Ali, ne treba zanemariti njene društvene potencijale, to ipak nije samo sentimentalna bajka ljudi koji se moraju pomiriti sa sadašnjošću, koje antinostalgičari nazivaju ’luzerima tranzicije’. To je (ne)reflektivan otpor, bilo pasivno-sentimentalan, ponekad aktivno-glasan, najpre sistematskoj demonizaciji ili bar smišljenoj amneziji jugoslovenske ere tih naroda i otpor novim tragedijama, nepravdama i eksploataciji koje su doneli demokratija, nezavisnost i tržišna ekonomija“ – napisao je Velikonja u prilogu za zbornik „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“ (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2017).

Nije reč, dakle, o Đorđu Balaševiću, jer on iza sebe na jugoslovenskom planu, i svojim pesmama i svojim životom, nije ostavio prazninu. Reč je o praznini koju je juče kolega Zoran Kurtović sjajno sažeo u jedan post scriptum: „Umjesto što čuvaju zaštićene kriminalce svjedoke države Regiona bi trebalo da čuvaju Čolu. On nam je sada jedini ostao.“