Piše Ivan Mrđen: "Bananica" iz banana države

Da budem iskren, ideju da napišem kako je “bananica” mogla da bude naša “koka kola” da je bilo pameti i jače države od ove naše “banana republike” dobio sam još prošle godine u Melburnu, kad sam na jednom okupljanju prijatelja tamošnjeg dela naše porodice video oduševljenje njihovih gostiju, uglavnom Australijanaca, od najmlađih do najstarijih.Kao što se i moglo očekivati, odgovori na Jelenkov izazov uglavnom su se vrteli oko proizvoda, koji su prošle godine “izglasani” i u velikom istražvanju u kojem su učestvovali predstavnici Privredne komore Srbije, ekonomisti, domaći stručnjaci i potrošači. Tu su osim moje "bananice", još i “plazma”, “jafa”, “smoki”, “eurokrem”, kisela voda “knjaz Miloš”, jogurt “moja kravica”, sokovi “nektar”, “grand kafa” i “medeno srce”.To se dosta razlikuje od liste proizvoda koji su tokom 2013. godine bili izloženi u maloprodajnim objektima vodećih trgovinskih lanaca u Srbiji, pod oznakom „Najbolje iz Srbije 2012“, jer su takvu etiketu imali i suncokretovo ulje “Iskon” (Victoriaoil, Šid), keks “noblice” (Banini, Kikinda), zimnica “Bakina tajna” (Foodland, Beograd), aleva paprika (Aleva, Novi Kneževac), jetrena pašteta (Carnex, Vrbas), začin C (Foods, Beograd), hleb bez brašna “Tonus” (Bečejska pekara), stoni margarin (Vital, Vrbas) i pivo “Jelen” (Apatinska pivara).Upada u oči da su sedam godina kasnije na vrhu liste brendova po kojima se prepoznaje Srbija, uglavnom proizvodi koje u svojim rukama drže stranci. Tako je “bananicu”, “smoki” i “najlepše želje”, čuvene proizvode “Soko Štarka”, stavio pod svoju “kapu” biznismen Emil Tedeski, vlasnik hrvatske “Atlantik grupe”. Proizvode “Imleka”, “Knjaz Miloša” i “Bambija”, “drži” investicioni fond “Salford”, dok su mnoge vrste sira, kajmaka i rakije pre nas zaštitile druge zemlje.Marketinški ekspert Dejan Šapić to objašnjava činjenicom da “pomenuti brendovi opstaju dugi niz godina, jer imaju jasno profilisanu komunikacionu i brending strategiju, a kod potrošača izazivaju najpozitivnije emocije”.Jer ih još doživljavaju kao domaće!Ovih dana su društvene mreže prepune - ajvara. Svi nekako najviše cenimo ono što sami napravimo, pa tako srećem sve više ozbiljnih ljudi koji pričaju o svom ajvaru, svojoj rakiji, svom vinu, svom siru, svom pekmezu...S druge strane, svakodnevno prolazim kraj nekadašnje Industrije precizne mehanike u nekadašnjoj Ulici Zage Malivuk (danas Mis Irbijeve), gde je nedavno otvoren „najveći tržni centar u ovom delu Balkana“. (Navodnici su zbog toga što predsednik svega ovoga već najvaljuje još noviji i još veći na svojoj omiljenoj „promenadi“.)Na lopovske privatizacije prošle vlasti nadovezao se pogrešan razvojni koncept sadašnje, pa smo na mestu nekada uspešne fabrike delova za motore dobili „šoping mol“, u kome za male pare obespravljani radnici prodaju firmirani bofl, evropski second hand i robu iz Kine. Ne verujem da više ne umemo ništa lepo, konkuretno i profitabilno da napravimo, ali sam ubeđen da što manje cenimo „made in Serbia“ to smo bliži tome da se sve svede na čuvenu oklagiju u „Ikei“!Zbog toga je u pravu već pomenuti Jelenko Filipović, koji je “glasanje” na svom tviter nalogu, zaključio sa tvrdnjom da je “dinar je najbolji srpski proizvod”: “Pomoću dinara su sve regulisali, od otkupa poljoprivrednih proizvoda i otimanje deviza do obezvređivanja firmi koje su proizvodile ono čime smo se svi ponosili!”