Otići ću sutra (četvrtak, 14. januar) prvi put u životu na groblje Zbeg (na zrenjaninskom drumu, blizu petlje sa koje se stiže na „Pupinov most“) da u 12:30 ispratim na poslednje putovanje mog drugara iz mladosti Vjekoslava Nanevića (1951-2020). Neki su ga zvali „Slavko“, neki „Nane“, a ja ga pamtim kao „Antru“, po nadimku „Antracit“ koji mu je svojevremeno nadenuo naš prerano preminuli drugar Dragan „Dadica“ Jovanović (1949-2009).

Namerno sam detaljisao i gde je groblje, i kad počinje opelo, i sve moguće nadimke, iako znam da u velikom dvorištu između Dalmatinske, Đušine i Draže Pavlovića, u kome smo se družili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, više nema ni Branka Arbutine „Albanca“ (1950-2009), ni Slobodana Miloševića „Guštera“ (1947-2010), ni Miodraga Vasića “Laleta” (1950-1988), ni legendarnog Zorana Jovanovića „Zrpe“… Možda će pročitati neko od onih koji su se odselili i raselili, čisto da znaju da među preminulima od korona virusa u nedelju 10. januara, osim žalosnog zbirnog broja, imaju i jedno konkretno ime.

U američkom filmu iz 2012. godine “Stand Up Guys”, kod nas prikazivanom pod naslovom „Mafijaši starog kova“, izvesni Val (Al Paćino) se oprašta na grobu svog prijatelja Hirša (Alan Arkin), pa kaže: “Otišao je još jedan koji je znao kako se mi zovemo.” Sudbina je htela da mi vest o „Antrinoj“ smrti javi naš zajednički drugar Slobodan Arsić „Paki“, koji već duže vreme, prikovan za kolica, boravi u Gerontološkom centru u Zrenjaninu, zaboravljen od rođene dece, ali ne i od drugara. „Nane“ (kako ga on zove) poslednji paket mu je poslao tri dana pre nego što je otišao na Bežanijsku kosu!

Kad je moja Mira krajem 1995. godine u Ulici Jovana Rajića otvorila samostalnu trgovinsku radnju „Tri sestre“, mnogo su joj pomogli „Antra“ i njegova supruga Tanja, koji su godinama držali tezgu na pijaci. Sad čujemo da je i ona u bolnici, takođe zbog korone, nadamo se da će imati više sreće…

U sreću se, izgleda, jedino možemo pouzdati u zemlji u kojoj masovno umiru lekari i medicinsko osoblje, a “borba” protiv korone, sve do farsične “vakcinacije” služi isključivo u političke svrhe i ličnu promociju “Antracita” na vlasti. Vjekoslav Nanević je bio zaista dobar čovek, a nadimak je, igrom slučaja, ali sigurno ne zbog karaktera, dobio po negativnom liku iz davno popularnog stripa “Krcko protiv Antracita”.

Da objasnim “šta je pisac hteo da kaže” puno će mi pomoći sjajan tekst Svetlane Slapšak o ovom stripu, objavljen na “Peščaniku” 29. jula 2016. godine. Podsećajući nas da je autor belgijski umetnik Remon Mašero (1924-2008), koji je uglavnom pravio stripove o životinjama koje se ponašaju kao ljudi, a šumski i poljski svet mu služio kao osnova za parodiju na savremeno društvo, poznata književnica piše:

“To su skromne životinjice, puh Krcko (u originalu Chlorophylle), poljski miš, gavran, vidra… Na drugoj strani je veliki zlobnik, crni pacov Antracit (to je i njegovo originalno ime, Anthracite), koji predvodi horde jednako izgledajućih crnih pacova, i od njih se razlikuje samo po rasečenom uhu. Dok male životinje žive u međusobnoj toleranciji i često solidarnosti, premda nemaju iste načine života, Antracit, sam ili uz pomoć svojih vernih pacova, ima samo jedan cilj – osvajanje, eksploataciju uz porobljavanje i zaradu. On zamišlja atentate, pučeve, i zapravo – terorizam. Za razliku od drugih velikih stripovskih negativaca, recimo Gargamela među štrumpfovima, Antracit poseduje osobinu koja ga čini posebno opasnim – on je inteligentan!”

Dve velike teme Mašeroa, za koje mu je bio potreban lik Antracita, jesu neefikasnost državnog sistema i pokušaj preuzimanja vlasti odnosno uvođenje diktature.

“Govor Antracita pun je inteligentnog cinizma, zastrašujućeg nepoštovanja životnih kvaliteta, jednostavno i brutalno preuzimanje odnosno krađa svega što izaziva veselje i uživanje. Ni jednog jedinog trenutka ne izgleda da Antracit ima bilo kakav ideal, ideologiju ili zamisao o boljitku. Njegovi sledbenici, takođe crni pacovi, ponekad ne razumeju ogoljenost njegovih namera, hteli bi priču umesto ciničnog obaveštavanja o niskoj ličnoj koristi. A istovremeno vide da je Antracitova moć pobednička upravo zato što je tako uverljivo zla”, objasnila je Svetlana Slapšak..

Ono što je nekad bilo mladalačko zadirkivanje, ironijem sudbine (nam) se pola veka kasnije javlja kao surova svakodnevica.

* * *

P.S. Nadam se da mi kuma Spomenka Arbutina neće zameriti što sam sa jedne stare slike “iskropovao” samo detalj sa likovima pomenutim u ovom tekstu: Dragan Jovanović (ispred), Branko Arbutina, Slobodan Milošević, Ivan Mrđen i Miodrag Vasić (u sredini), Slobodan Arsić i Vjekoslav Nanević (pozadi).