Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše doktor Dejan Žujović.
Kako nazvati tekst koji pišeš u Fujairah? Džeki, nedostaješ i pet hiljada kilometara daleko. U pesku i pod suncem. “Zašto si nešto neraspoložen?”, pita me Nikola dok se autom vraćamo sa izleta. Ne zna da razmišljam o onome što moram da pišem. Šta smo sve proživeli u Srbiji tokom 2022, i čemu da se nadamo u narednoj. I padam u depru i ovde, samo dok o tome razmišljam.
Ovde se družim sa Bošnjacima, Purgerima, Dalmošima, Pakistancima, Indijcima… Niko ne meri krvna zrnca, niko te ne preslišava za koga navijaš. Pomažeš ako možeš, ne odmažeš nikada. Na zemlji koja sliči mesečevoj površini, gradi se jedna lepa, moderna država. Stopa kriminala i stopa zagađenja su bliski nuli. Gradi se ambijent u kome želiš da živiš, da iskažeš svoje veštine i svoje znanje. Bez ministarke kojoj treba kamera da bi videla kada dolaziš na posao.
Ne otvaram portale, domaće niti strane. Ne gledam televiziju. U jednom trenutku sam se osetio kao da se lečim. Da je sve slabiji grč u ramenima i vratu. Da konačno imam prostora da razmišljam samo o svojoj sudbini i svom životu.
Kada već razmišljam o tome šta se sve desilo u ovoj godini shvatam koliko smo bolesni. Kao društvo, kao narod. Kao ljudi. Koliko smo zatrovani smećem sa nacionalnih frekvencija. Koliko se sve to planski radi. U Srbiji se duša najlakše krade.
Ova godina, nakon mnogo razmišljanja, može da se svede na par determinanti. Rat u Ukrajini, litijum, zagađenje vazduha, fudbal, smrt dragih ljudi. Na tugu, očaj i jad. Ljudi, verujte mi. Kada se malo izmakneš – shvatiš kakvo se zlo sputilo na narod koji živi u jednoj prelepoj, nesrećnoj zemlji. Od zle majke i još grđeg oca. I bude ti žao. Ovde jasno vidiš kako je ta zemlja mogla da zasija. Naši inženjeri, naši lekari i geodeti su naš ponos u UAE. Znanjem, šarmom i stilom odskaču.
Tu vas jedan čovek, bez dana rada u svojoj struci, bez dana radnog staža u radnoj knjižici, ubeđuje da mi ne umemo da vodimo energetski sistem svoje zemlje. Mi, koji smo i napravili taj sistem? Mi koji smo dizali Asuansku branu? Autoputeve po Kini, Iraku i Libiji? Ili kadar jedne priče, u kojoj je moguće da kupiš diplomu i budeš postavljen na najodgovornije mesto? Ko je rekao Mića Grčić? Ko spominje čoveka koji je to omogućio? Lika koji čestita argentinskim prijateljima na osvajanju svetskog prvenstva u fudbalu? Lika koji nije imao drugara ni u osnovnoj školi? Lika koji više ne spominje svog Kokezu? I šta bi sa stotinama miliona evra sa carine?
Ovu umiruću godinu su obeležili korupcija, kriminal pod zaštitom države, atak na elementarna građanska prava. Kada ovo zlo bude prošlo češkaćemo se po guzicama i pravićemo se ludi. Plakaćemo što su nam deca otišla, lečićemo se gore nego da živimo u zemlji trećeg sveta.
Da budem jasan do kraja. Rusi će da pobede samo na Happy-ju i Pinku. Zdravstvo u Srbiji je umrlo ali ne možemo da nađemo mrtvozornika. Umrlo je i pravosuđe i svaka druga institucija sistema. Umro je i parlamentarizam. Niko više ne spominje fantomske glasače. Niko ne postavlja pitanje kako to da, prema poslednjem popisu, imamo 6,8 miliona građana, a 6,5 miliona građana sa glasačkim pravom.
Po kom osnovu su otvarana glasačka mesta u Bratuncu i ostalim mestima?
Kada razmisliš, shvatiš da je u Srbiji umrla tokom 2022. svaka čestita osobina čoveka koji sebe smatra čovekom. Pa šta očekujete, šta će da se dogodi? Srbija je zemlja koja će da umre. Da nestane. Sahraniće je oni koji se u nju kunu, veći Srbi od mene i od svakoga od vas. Kada oni kažu “Živela Srbija!”, ja osetim nagon za dijarejom.
Od svega toga meni su mnogo važniji drugari koji su otišli od mene bez pozdrava. Kada im vreme nije bilo. Irena i Spale, želim vam večni mir. Bili ste dobri drugovi. Otišao je i moj imenjak, Tiago. Jedri nemirnim Atlantikom i mornarski rezili ovu stoku za koju vi glasate.
Rečeno mi je da navedem i neku želju za 2023. Želim da mi vratiute moju Srbiju, blavori jedni!!! Želim da budem ponosan kada me neko pita odakle sam. I ovo dok kuckam, lomim se da li da se vratim da vas za guše hvatam ili da gledam svoj život i život svoje dece.
Ništa ja vama nisam napisao što vi već ne znate, zemljaci moji. Samo vas molim, trgnite se!!! Nije ova priča slučajno ovako naslovljena. Ako se ne dozovete pameti imate večno u krug da se vozite, kao rođak koji došao u Beograd, pa ne zna iz Slavije da izađe. I vozi se tako on danima u krug. A vi godinama…
Sviraj to jače, Džeki, vidiš da nemaju pojma o čemu pričam…
Bonus video: Dejan Žujović o Dani Grujičić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare