0
U protekla tri meseca studentskih protesta i blokada fakulteta, građane Srbije probudilo je iz apatije desetine hiljada mladih ljudi, koji su zarad borbe za život u pravnoj državi, poštovanje zakona, pobede pravde i konačno slobode, spremni da žrtvuju svoje vreme, snagu, zdravlje, a pojedini rizikuju i živote.
Nepreglednu masu studenata, koja je iz dana u dan sve veća, u gradovima, ali i u varošicama i najzabačenijim srpskim selima, meštani i svi okupljeni građani, dočekuju kao oslobodioce i svoju decu, dok trče, pešače, šetaju desetinama kilometara bez zaustavljanja.
Studenti su motivisali najmlađe među nama, ali i starije ljude i one osetljivog, rizičnog zdravlja, da daju sve od sebe i pridruže se ovoj istorijskoj borbi.
Tako se u nezapamćenim masovnim okupljanjima i maratonskim šetnjama, izdvojilo nekoliko njih, koje smo primetili, a koji su uz sve ostale, među kojima je stotine hiljada ljudi, obeležili nedelje iza nas, svojim bezrezervnim požrtvovanjem, upornošću i hrabrošću, kojoj se divi svet.
“Uverio sam se da je u životu sve moguće!”, rekao je Aleksandar Jovanov iz Taraša, nakon trodnevnog pešačenja od Zrenjanina do Vršca.
Među studentima Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin“ i punoletnim srednjoškolcima, koji su peške prešli put dugačak više od 90 kilometara, bio je i Aleksandar, koji se na ovaj poduhvat odlučio posle operacije tetive na nozi, pa je sve do Vršca hodao na štakama.
Po dolasku u Vršac, okupljeni građani su ga poneli, a onda spustili na stolicu obmotanu „zlatnom“ folijom.
“Moj plan je bio da podržim studente i mlade ljude u Zrenjaninu i da se vratim kući. Na kraju sam, evo, završio u Vršcu, skoro sto kilometara dalje od Zrenjanina. Zaista jedno novo i neverovatno iskustvo”, poručio je iz Vršca Aleksandar Jovanov.
Student Fakulteta muzičkih umetnosti Nikola Marčetić, mladi bubnjar, prešao je do sada više od 500 kilometara na nogama, uz svoje kolege. Hodao je do Novog Sada, potom Kragujevca, a sad i do Niša.
Ovaj studentski barjaktar, sa šajkačom na glavi i srpskom zastavom u rukama, hrabro predvodi kolonu, a za umor, ali ni za pauzu – nema vremena.
„Idemo do kraja, idemo do pobede, idemo do slobode“, poručio je Nikola.
Studentkinju Sonju Ponjavić iz Kraljeva pregazio je 16. januara bahati vozač tokom blokade Ruzveltove i Ulice kraljice Marije u Beogradu, a na samom početku odavanja pošte stradalima u Novom Sadu.
Dok je sa kolegama stajala na trotoaru naišao je automobil, koji je u punoj brzini prešao preko ivičnjaka i udario u Sonju, koja se ubrzo našla na krovu vozila, a zatim preletela i udarila o asfalt, zadobivši teške povrede.
Iako se Sonja i dalje oporavlja od napada, ona je 15. februara izašla na ulice Kraljeva da pozdravi i podrži svoje kolege, koji su iz tog grada peške kretali za Kragujevac na protest „Sretnimo se na Sretenje“.
Relja Đorđević je sa samo pet godina u društvu svog tate i velikog broja biciklista, okretao pedale od Beograda do Novog Sada i uspešno stigao na blokadu mostova 1. februara, gde su ga građani dočekali ovacijama.
“Ljudi ponekad doživljavaju decu kao nesposobnu za određene radnje za koje ne samo da su sposobna, već i imaju interesovanje za njih. Zato ‘još si ti mali/a, ne možeš’ nije uvek pristup koji, po mom mišljenju, treba da negujemo. Bolje je da ohrabrujemo mališane da se, uz našu pažnju i pratnju, upuste u neke aktivnosti i time spoznaju ne samo koliko su te aktivnosti zdrave i zabavne, već i koliko su deca za njih sposobna”, izjavio je Reljin tata Aleksa Đorđević, za Novosadsku biciklističku inicijativu.
Pre duge vožnje od Beograda do Novog Sada, tata je Relji objasnio da će biti na biciklu ceo dan, od jutra do mraka.
Pročitajte još:
0
0
6
0
“Pomislio sam – idemo, pa dokle stignemo. Prevazišao je povremene krize, poput one pred Inđiju, kad je srećom bila i pauza. Dosta je pazio i na druge učesnike u vožnji, držao liniju najbolje što je mogao i mislim da su i drugi učesnici primetili koliko je zapravo fokusiran i ozbiljan u ovom pohodu”, ispričao je Aleksa.
Od kako su studenti u Srbiji ušli u blokadu, doktorka stomatologije, Irena Joković iz Niša, svakodnevno im pruža podršku, iako na svakih sedam dana prima hemioterapije, pa s braunilom na ruci i maramom na glavi ipak stiže na svaki protest.
Irena se leči od kancera dojke, a umesto odmora posle iscrpljujuće terapije, ona direktno iz bolnice juri na proteste. Kod kuće se brine o sinu koji ima autizam, a mama je i jedne studentkinje u Beogradu.
Na društvenim mrežama raširila se priča o Aleksi, koji je uprkos drastično oslabljenom vidu pešačio čak 21 kilometar bez pauze.
„Da se ne zaboravi da je Aleksa, iako mu je vid samo 4 odsto, zajedno sa studentima hodao 21 kilometar od Plandišta do Vršca!”, poruka je na mrežama.
Studentski protesti širom Srbije iznedrili su najbolje među nama i pokazali nam da nije sve izgubljeno, da su generacije koje stižu spremne na borbu za bolje sutra i da znaju daleko više nego što smo mogli i da pretpostavimo. Toliko da, bez ustručavanja, možemo već uveliko da učimo od njih.
***