Nesuđeni lekar, blistavi monah: Feljton o patrijarhu Pavlu

Rođen je kao slabašan, baš tamo gde je snage trebalo.Na svet je došao kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci u porodici težaka čija će sudbina biti prvo veliko iskušenje budućeg srpskog patrijarha. Prvo mu je kao trogodišnjem dečaku tuberkuloza odnela oca, potom se majka preudala, ostavljajući njega i mlađeg brata kod babe i tetke, a onda je i ona umrla. Brižnu roditeljsku ljubav nadoknadila je tetka po ocu kod koje je odrastao, i koja će ostati svetao lik njegovog detinjstva. „Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim – kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale“, ispričaće kasnije u intervjuu za „Svetosavsko ognjište“. Pominjaće je svakom zgodnom prilikom, a o tome je svedočila i Radmila Mišev, urednica „Svetosavskog zvonca“ koja se često poslom zaticala kod patrijarha: „Protokol bi mi dao pet minuta, ali patrijarh bi najčešće rekao „sedite, sestro“ i počeo priče o detinjstvu, obavezno pominjući tetku koja ga je podigla!“I tetka Senka, svesna njegovog krhkog zdravlja štedela ga je teškog posla, a kada je završio osnovnu školu odlučila je kako je za njega bolje da se školuje, pa će se Gojko naći kao jedanesti član mnogoljudne familije svog strica koji je živeo u Tuzli gde će završiti nižu gimnaziju, a jedan od drugova iz tih dana, iako nešto mlađi od Pavla, bio mu je potonji slavni književnik Meša Selimović. Potom je usledio odlazak u Sarajevo gde je završio šestorazrednu Bogosloviju. A malo je šta upućivalo na blistavu karijeru budućeg bogoslova i monaha, naročite ne dvojka iz veronauke i žeđ za prirodnim naukama kao što su fizika i matematika, a njegova neostvarena želja bila je i medicina.Tuberkuloza...Pavle je čak kasnije uporedo sa Bogoslovskim upisao i Medicinski fakultet u Beogradu i došao do druge godine. Drugi svetski rat ga zatiče u rodnom selu, odakle je izbegao za Beograd u kome se muči da preživi radeći teške fizičke poslove kojima nije bio dorastao i u proleće 1942. godine naći će se u manastirima Ovčarsko-kablarske klisure gde ga je odveo njegov školski drug jeremonah Jelisej. Boravio je u manastiru Vujan, Svete Trojice, Blagoveštenje i to će biti još jedan dramatičan period njegovog života u kome će ga lomiti teška bolest i lična dilema da li da ide u sveštenike što je žarko želeo ili da se monaškim zavetom odrekne od ovoga sveta. U jednom trenutku je odatle otišao u Banju Koviljaču gde je u Domu za decu i izbeglice radio kao veroučitelj i vaspitač, a jedan dramatičan događaj na Drini ponovo će ga vratiti u manastir Vujan, ovaj put kao teškog bolesnika kome su lekari predvideli svega tri meseca života.

Ovako je to opisao Jovanu Janjiću u njegovoj knjizi „Budimo ljudi - život i reč patrijarha Pavla“:„Jednog vrelog dana u avgustu 1944, mi vaspitači izvedemo decu na Drinu...Gledam jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga...Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi – tuberkuloza...“Ostaće izrezbareni krstBolest koja mu je odnela oca, došla je i po njega. Ležaće izopšten u keliji manastira Vujan, moleći se Bogu za zdravlje, a uz molitvu spas će doneti i sveže kozje mleko. O tome će zanimljivo svedočanstvo ostaviti čovek koji mu ga je pribavljao, Aleksa Stanković iz Gornje Trepče, tada trinaestogodišnjak kome je otac naredio da bolesnom iskušeniku dovodi kozu čije je mleko neproceđeno i neprokuvano pio.„ Svakog jutra sam dovodio Belku pred čatmaru, gde me je čekao budući patrijarh, koji je muzao kozu...Odmah posle muže, preda mnom, iskušenik bi ispio mleko, onako sveže. Jesam bio mlad, ali ne toliko da nisam shvatao da pred sobom vidim stvarno bolesnog čoveka, bledog i ispijenog...Eto, tada sam viđao iskušenika Gojka, budućeg patrijarha i nikad više!“ , ispričao je Stanković za „Glas javnosti“.

Gojko se izborio sa bolešću, i tim povodom ostaviće manastiru Vujan u drvetu izrezbareni krst na čijoj poleđini će na staroslovenskom upisati reči zahvalnosti „Manastiru Vujan, za iscelenje, priloži rab božiji Gojko“. Ubrzo je prelomio i onu dilemu povodom svog daljeg puta i rešio je da zauvek sahrani snove o parohiji, ženidbi i svešteničkom pozivu.„...Onda sam doneo odluku da, oboleo na plućima, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu kojem sam se od ranije mladosti zavetovao..“, zapisaće kasnije. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje uoči Blagovesti 1946. godine, a svetovno ime Gojko zameniće monaškim, a zapravo, apostolskim imenom - Pavle. I to nije bilo slučajno. Kad god bi izricao kakvu pouku ili primer, najčešće je to činio rečima ovog apostola.(Sutra: Kosovska epopeja)