Ministarka, nije “lov na veštice”, nego “vrana vrani oči ne vadi”

On, ili ona, u belom mantilu, oslonac su, sigurnost, bezbednost, radost u očima, nežni dodir, topla reč, jer kada “mama ne može sama”, tu je lekar, da pomogne, da joj se nađe i ulije snagu, da zajednički donesu novi život na svet. Ili, nije uvek baš tako.

Onog trenutka kada taj lekar, zdravstveni radnik više ne misli o zdravlju i životu, kada odbaci reči Hipokratove zakletve i pacijenta “zgazi”, ne zaslužuje da radi svoj posao, da na njemu zarađuje i titulom se busa u grudi. Takva osoba više nije lekar.

Ta osoba je prestupnik, za kojeg je propisana kazna, on sramoti dostojanstvene i posvećene kolege, kao i svoj plemeniti poziv, a pacijente dovodi u opasnost. Umesto rađanja, uzrokuje smrt. Zaslužuje kaznu, pa makar se osećao kao “veštica” koju neumorno love, dok njegove “vrane” šire krila, štiteći ga pred svetom, a čuvajući tako u senci, pre svega, same sebe. Zar ne, gospođo ministarka?

Prvo čovek, pa lekar

Ne postoji traženija specijalnost među mladim lekarima u Srbiji od ginekologije. Grana u kojoj medicinari uče kako da na svet donesu novi život, da urade ultrazvuk i CTG pregled, pročitaju nalaze krvi i tome slično, samo su tehnikalije, od kojih naši ginekolozi lepo žive. Gotovo svi koji se bave ovom granom medicine rade paralelno u državnim i privatnim ustanovama, pa primaju minimum dve plate.

Nažalost, na fakultetu, a ni na radnim mestima, ljudski odnos prema pacijentu se ne uči, nema tog ispitnog pitanja. Da li je neko prvo čovek, a onda lekar, procenjuju oboleli, koji mu se obraćaju za pomoć.

Postavlja se pitanje i da li mladi lekari specijaliziraju ginekologiju jer žele da iznova, svakodnevno, prisustvuju rađanju novog života, ushićenju u očima majke kad prvi put ugleda lice svoje bebe, čuje otkucaje srca i ono “kme”, kojim nas plačno pozdravi i odgovori na dobrodošlicu. Ili je do novca, basnoslovnih para koje većina njih ubaci sa kovertom u zadnji džep posle svakog porođaja, ali i pregleda, kontrole, uglavnom u privatnoj praksi.

Pare će nastaviti da “kapaju”, a mladi lekari neće odustati od ginekologije. Ne bojte se, gospođo ministarka, imaćemo dovoljno ginekologa-akušera, ali koga će ti ljudi da porađaju? Hoće li biti pacijentkinja? Hoćemo li ovim “lovom” rasterati žene, odvratiti ih od pomisli da jednog dana postanu majke, pre nego što će ginekološke klinike ostati bez zaposlenih, su pitanja koja treba da postavite sebi, ali i svojim kolegama.

U porođajnoj sali, trudnica, buduća porodilja, majka, pita se – ništa. Ona samo odgovara na zapovesti i naredbe osoblja, koje užurbano kruži oko nje. Da li ginekolog, babica, pedijatrijska sestra, anesteziolog ili bilo ko iz tima radi nešto pogrešno, žena, posebno ako je prvorotka, ne može da zna. Nije nigde naučila, a i to nije njen posao. Ona treba da misli samo o jednom, o bebi koju rađa, a sve ostalo je na medicinskom timu. Greške, koje se neretko dešavaju, završe se komplikacijama po zdravlje deteta ili porodilje, a u pojedinim, najtežim, najcrnjim slučajevima - smrću.

Maricina beba je umrla

U Opštoj bolnici Sremska Mitrovica, majka je ostala bez svoje bebe. Marica Mihajlović se iz porodilišta vratila kući bez deteta u naručju. Zašto?

Njeno dete umrlo je nekoliko sati posle rođenja, a Marica tvrdi zbog nasilnog porođaja, odnosno greškom ginekologa-akušera.

Ministarstvo zdravlja, lekarska komora, inspekcija, policija, sve nadležne službe, uradile su svoj posao, ali tek pošto je majka prijavila doktora, uzbudila čitavu srpsku javnost i pokrenula lavinu.

Da li bi ovaj doktor odgovarao da nije bilo prijave pacijentkinje? Da li bi njegove kolege iz porođajne sale ukazale na grešku koju je napravio, a očigledno da mu nije bilo prvi put? Ko bi saznao za metode ovog lekara? Ko bi odgovarao za smrt novorođenčeta?

Svako štiti svoje, pa tako je i među lekarima, koji jedni drugima najčešće “čuvaju leđa”. Uobičajena je procedura da posle svake prijave u bolnicama, na scenu stupa takozvana unutrašnja kontrola, koja, da se razumemo, ne služi ničemu. Sastavljena je od komisije, koju čine lekari prijavljene ili tužene ustanove, a poznato je da “vrana vrani oči ne vadi”, pa od tih provera rada, uglavnom nema nikakvih rezultata, jer kako kaže ministarka zdravlja, prof. dr Danica Grujičić: “Dešava se”.

Spoljni nadzor i inspekcija je već malo ozbiljniji korak, ali opet ne garantuje tačan rezultat, jer uključuje – lekare, koji ispituju rad - lekara. Takođe, tokom istrage se podrazumeva i veštačenje, koje sprovodi, pogađajte, veštak koji je naravno - lekar.

U svakoj prijavi pacijenata, uvek će biti njihova reč protiv lekara, ali ne jednog, već “vojske”, čitavog zdravstvenog sistema, koji je svojim članovima štit, što pokazuje i minoran broj osuđujućih presuda protiv zdravstvenih radnika, koje su u našoj zemlji donete u poslednjih 20 godina.

Hipokrat, ko to beše?

Svedoci smo opšteg posrnuća zdravstvenog sistema u Srbiji, koje se ne zaustavlja, a jedina brana, koja nas još nekako štiti od “cunamija”, su oni zdravstveni radnici, lekari, koji bez obzira na sve, žive i rade po Hipokratovoj zakletvi i svakoga dana u sebi ponavljaju: “U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti”.

Ti savesni, požrtvovani, brižni lekari koje svi znamo, a koji su i dalje deo zdravstvenog sistema Srbije i porađali su naše majke, sestre, prijateljice, neki će i naše ćerke jednog dana, ne smeju da  budu žrtve i da trpe zbog “trulih jabuka” u svojoj korpi. Moraju toga biti svesni i treba da reaguju. Njihova je dužnost da prijave nesavesne kolege i da spreče dalje krvoproliće.

Ministarka, koja je pre svega doktorka, treba da zna i da apeluje na njih, da neće zaštiti sebe i svoju profesiju ćutnjom, negiranjem, pravdanjem nečistih postupaka, već samo istinom.

Nažalost, maloj, ali glasnoj grupi medicinara, koji se oglušuju o položenu zakletvu, svoj poziv i ljudske živote, reči koje su izgovorili kada su diplomirali, odavno su beznačajne. Među njima je određeni broj specijalista ginekologije i akušerstva, koji su inače na pijedestalu, a protiv kojih u jednom broju slučajeva, poslednjih dana pljušte optužbe za nesavesno lečenje i posledice sa kojima se pacijentkinje godinama bore.

Prijave nisu samo usmerene na medicinsko zbrinjavanje, već pre svega na odnos lekar-pacijent, koji je nekada važio za “svetinju”. Vulgaran rečnik, verbalni napadi, uvrede, pa čak i fizički nasrtaji, našli su se u pisanim redovima ovih prijava.

Ubuduće, dragi lekari, ukažite na vreme na grešku, nepravdu, odsustvo stručnosti i savesti, u krajnjoj liniji na kršenje zakletve kod svojih kolega, koji ruže najhumaniji poziv na svetu, bacaju ljagu na sve vas koji to ne zaslužujete i dovode u opasnost živote onih, za koje su se zakleli da će ih braniti i spašavati. Učinite to na vreme, pre nego što bahatost pojedinaca eskalira, i pre nego što vas sve uvuku u vrtlog ovog “lova za lomače”.

Niste svi “veštice”, ali nemojte svi biti ni “vrane”. Ćutanjem, samo pogoršavate situaciju, a istina će vas osloboditi.

Na kraju, u svetu akušerstva, istina mora biti sledeća: Kada kroči u porođajnu salu, trudnica/porodilja je “superžena”, “kraljica”, “Boginja Majka”.

Ostali su prisutni, ali tako da služe njoj i njenom detetu, a ako pogreše, treba da budu kažnjeni.

***

BONUS VIDEO: Svaka deseta žena nikada više ne želi da rodi: Kako sprečiti akušersko nasilje?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=svakadesetaenanikadavieneelidarodikakospreitiakuerskonasilje-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3172936"]