1
Moj studentski “radni” dan često traje i 17 sati. Medicina je moja prva i jedina ljubav, u profesionalnom smislu, a jednog dana kad budem lekar i naučnik, nadam se da ću ostati u Srbiji, ali da će se ponašanje i odnos naših građana prema zdravstvu, ali i ljudi jednih prema drugima, promeniti na bolje. Samo sebičluk i bezobrazluk, koji su nažalost sve izraženiji u našem društvu, mogu me naterati da odem odavde, u razgovoru sa Nova.rs priča Luka Reković (23), jedan od najboljih studenata pete godine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji nikada nije pao ispit, niti poništio ocenu, a na svakom polaganju do sada, dobio je – 10.
Pročitajte još:
Medicina je teška, priznaje on, ali ljubav prema nauci prevazilazi sve prepreke i obavezu pretvara u razonodu.
“Iako je medicina istovremeno teška i zanimljiva, moja posvećenost i želja za učenjem vuku me da što pre završim fakultet i odem na specijalizaciju, ali i da što više naučim na tom putu. Ostalo mi je još godinu i po dana do diplome, a još nisam odlučio kojom granom medicine bih se bavio jer ima toliko različitih koje me privlače. Potrudiću se koliko mogu da dam doprinos nauci jer smatram da je moja moralna obaveza prema profesorima, svim ljudima i civilizaciji, da otkrijem nešto što će olakšati budućim generacijama da leče pacijente od bolesti sa kojima se danas mučimo. Drago mi je što svake godine 100 najboljih studenata medicine od države dobija posao i specijalizaciju, pa se nadam da ću zadržati visok prosek koji sada imam, i da ću biti u konkurenciji najboljih u svojoj generaciji, kako bih mogao da ostanem ovde i da kao lekar radim u Srbiji. Bila bi mi čast”, priča Luka, koji je nedavno napisao vredan rad iz patofiziologije za Medicinski fakultet.
Odrastao je okružen medicinom.
“Moji roditelji su lekari. Ipak, nisu bili oduševljeni mojom odlikom da studiram medicinu, jer postoje poslovi za koje je potrebno manje obrazovanja i radnih sati dnevno, a daju mnogo veću finansijsku satisfakciju, pa nisu bili za to da se postanem lekar, ali medicini nisam odoleo”, kaže Luka.
Sve ispite dao je bez muke, a na svakom prvom polaganju dobio je najvišu ocenu.
“Desetke sam dobijao pri prvom izlaženju na svaki ispit, a moj recept učenja i savladavanja znanja je da se uvek trudim da dam maksimum od sebe i da pravim konekcije među gradivom i tako sebi olakšam. Imam opravdanje pred sobom da sam uradio sve što je do mene da postignem maksimalan rezultat i steknem što više znanja. Takođe, kolege iz moje generacije su odlični studenti i sad da se razbolim, lečio bih se kod nekog od njih, jer znam koliko uče i koliko su već naučili da mi ulivaju poverenje”, priča ovaj budući lekar.
Radni dan studenta medicine dugo traje.
“To se odnosi na nas koji želimo da sa svakim danom naučimo nešto novo, steknemo uvid u nove slučajeve, jer ista bolest kod različitih pacijenata neće imati iste manifestacije. Trudimo se da posećujemo dežurstva i ostajemo nakon onih obaveznih, samo volonterski. Nekada radni dan studenta medicine traje i 17 sati. Počne sa praktičnom nastavom za mlađe kolege, pa onda idu obavezne vežbe i predavanja, a tek na kraju dežurstvo u prijemnoj ambulanti Urgentnog centra”, priča Luka.
Tokom noćnih dežurstava bude često i preko 100 pregleda, a studenti pomažu iskusnim lekarima.
“Zahvaljujući našem volontiranju, skraćuje se vreme čekanja pacijenata. Student može da uzme anamnezu, da pošalje pacijenta na dijagnostiku i slično. Volim da budem u bolnici, jer tamo se najbolje uči. Prvog susreta sa operacijom u sali, sećam se po blagom grču i tremi koju sam osećao. Nije me bilo strah krvi i zahvata nad pacijentom, već sam se plašio da slučajno ne desterilišem neki materijal ili uniformu, da ne kontaminiram kožu pacijenta, samo sam o tome razmišljao. Bilo je situacija da je kolegama bilo loše na časovima anatomije, kada su se prvi put susreli sa kadaverom (lešom), kojem je sknuto masno tkivo, koža, limfni čvorovi, a premazan je formalinom, što neki nisu mogli da podnesu, ali ja nemam problem sa takvim pojavama”, uz osmeh kaže Luka.
Voleo bi da ostane u Srbiji i radi kao lekar, ali se nada da će se odnos društva prema zdravstvu promeniti.
“Nažalost, svakoga dana svedok sam jedne loše pojave u 21. veku, a to je princip sebičnosti i dvostrukih aršina koji kod nas vladaju. Ljudi generalno, posebno neki pacijenti, ne gledaju širu sliku, neće da prihvate da je recimo neko hitniji slučaj od njih, ne žele ništa da istrpe. Čovek dođe sa blagom glavoboljom u Urgentni i traži da bude primljen pre onoga ko je doživeo saobraćajnu nesreću ii moždani udar. Meni takvo ponašanje nije jasno i smeta mi. Onda su takvim ljudima lekari i sestre krivi što njihov problem nije rešen kako su zamislili. Jedini razlog zbog kojeg bih bio prinuđen da odem u drugu zemlju je upravo svest i trend razmišljanja našeg naroda, koji odbija obrazovane i normalne ljude. To mora da se promeni”, naglašava ovaj student medicine.
Ne želim da funkcionišem, naglašava on, u sistemu u kojem su ljudi beskrupulozni i žele sve za sebe, a očekuju da se drugi sa njima solidarišu, to sve ima reperkusije na zdravstveni sistem.
“U Švajcarskoj i mnogim zapadnim zemljama, većina ljudi ima kulturu pranja zuba i odlaska kod stomatologa na redovne preglede, a kod nas ljudi dolaze kod zubara, kad zub zaboli. Javljamo se lekaru kada nam bolest zasmeta u svakodnevnom životu i onda nam je on kriv ako ne uspe da pomogne. Takođe, naši ljudi će pre odvojiti novac za frizuru i cigarete, a ne za lekarski pregled, od kojeg im možda život zavisi i to je ono što me odbija od Srbije”, iskren je Luka.
Kolege sa fakulteta uglavnom žele da ostanu u Srbiji, ističe on, ali ima i onih koji su već naučili nemački i spremili papire i kofere za odlazak.
“Imam kolege kojima su članovi porodice u Austriji ili Nemačkoj i oni se aktivno spremaju da čim završe fakultet, odu tamo. Najčešći razlog je finansijski i to razumem, ali ipak bih da pozovem sve njih da ostanu, da zajedno poboljšavamo naš zdravstveni sistem, jer smatram to ličnom obavezom. Ne bi bilo nikoga ni nas da obučava da su svi naši profesori otišli iz zemlje”, kaže Luka.
Srbija ima veliki kapacitet stručnjaka u medicini.
“Stranci na brojnim predavanjima, guraju se da vide na ekranu, kada se prenosi uživo, operaciju koju vrši neki naš profesor. Iz zemalja koje su znatno bogatije od nas, medicinari hrle da vide kako rade naši profesori i da od njih uče. Iz tog razloga moramo i mi da počnemo više da cenimo naše lekare, profesore, struku i nauku, da kao društvo radimo na poboljšanju statusa svih građana i da konačno popravimo zdravstveni sistem, jer svima nama, pre ili kasnije, zatrebaće lekarska pomoć”, naglašava ovaj mladi, ambiciozni čovek.
Zdravstvu je neophodno dati novac.
“To je način da zadržimo mlade lekare u zemlji. Zdravstvo obezbeđuje zdravog radnika koji će da doprinosi razvoju zemlje, ono obezbeđuje manje bolovanja i troškova. Lečenje je mnogo skuplje od prevencije, a kada to konačno shvatimo i promenimo način razmišljanja, smanjiće se i odliv mladih ljudi iz naše zemlje”, zaključuje Luka.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
