"Zašto mi ne date mogućnost da živim?", pita Lana Bulatović. Ona ima 30 godina, maštala je da postane sociolog, ali su njene studije prekinute nizom zdravstvenih problema. Dijabetes, otkazivanje bubrega, a na kraju i slepilo - 19 udruženih dijagnoza i komplikacija koje su joj uskratile snove i život kakav zaslužuje. Umesto borbe za dobre ocene na ispitima i diplomu ona se sada bori za život i nada se transplantaciji bubrega i pankreasa.
„Ne znam dokle ću imati snage da se borim. U lošem sam telesnom i pshihičkom stanju. Ali, neću prestati da se borim“, kaže Lana za Nova.rs.
Bila je ambiciozna imala dobre ocene, ali je studije morala da napusti kada je oslepela. Njen život se okrenuo naglavačke.
„Izgubila sam život, svi planovi su pali u vodu“, kaže Lana, ali ipak mašta da će dobiti priliku za život i šansu da se vrati na fakultet.
Kaže da je u njenom lečenju dugom čak 21 godinu bilo je puno nelogičnosti i nepravilnosti. Sve se iskoplikovalo, pa je Laninim životom počelo da rukovodi ukupno 19 različitih dijagnoza i njihovih posledica.
„Ključna stvar bila je neadekvatna insulinska terapija u momentu kada sam bila na terapiji kortikosteroidima, koji po prirodi svog dejstva povećavaju šećer i samim tim dovode do deregulacije i komplikacija dijabetesa. To znači da je 2014. kada mi je ustanovljena neurološka bolest i počelo se sa tom ozbiljnom terapijom bilo je neophodno da mi se odobri terapija portabilnom insulinskom pumpom. To je veštački pankreas, prosto rečeno. Međutim to se nije dogodilo. Od tada kreću ozbiljni zdravstveni problemi ali i porodični i lični. 2017. pojavljuje se problem sa bubrezima i komplikacije na očima. Tada je vid mogao biti spašen, ali naredne dve godine nisu mi radjene laserske fotokoagulacije, niti su mi davani lekovi za moždanu cirkulaciju, pa čak ni terapija za glaukom.Tada mi je prvi put skočio kreatinin na 300 za mene nije bilo mesta u bolnici. Toliko sam bila anemična da sam svakog meseca primala transfuziju. To što sam tada imala 26 godina nikome nije bilo važno i nisu marili što im umirem pred očima“, prisreća se Lana.
Tu njenim mukama nije kraj.
„U januaru 2019. primila sam 4 transfuzije i hitno sam zadržana u bolnici zbog prestanka rada bubrega tada počinje horor u kome se još uvek nalazim. Pre svega, niko od lekara nije posvetio ni 5 minuta vremena da mi objasni u kakvom sam stanju i koje su mi mogućnosti lečenja. Bez mog odobrenja ugrađen mi je stomačni kateter za dijalizu, koja se radi 4 puta dnevno svakog dana, tako što se dijalizna tečnost uliva i nakon četvorosatnog zadržavanja izliva iz stomaka. Obzirom da sam slepa nisam to mogla sama raditi, što je značilo da moram opteretiti svoju majku i zarobiti je uz sebe 24 sata. Stalna svakodnevna nega podrazumevala je 4 dijalize dnevno, previjanje katetera, najmanje 4 inekcije insulina dnevno, merenje šećera na svakih 2 sata, odlazak u laboratoriju jednom nedeljno, odlazak u dnevnu bolnicu jednom nedeljno, svakodnevne obaveze oko terapije“, objašnjava Lana.
Dijalize joj sve teže padaju, iscrpljuju je, zbog njih mora da putuje iz Kovina u Beograd.
Za Lanu nema predaha, niti odmora, bolest je neumoljiva. To utiče i na njen
„U roku od par meseci imala sam 3 operacije stomaka i 5 intervencija očiju“, kaže Lana.
Ipak bolest je bila jača i sada sam potpuno slepa i ne vidim više ni svetlo. U međuvremenu sa peritoneumske presla sam na hemodijalizu, situacija je sve komplikovanija. Rešenje postoji, ali ono nikako da se desi.
„Ono što može da se reši jeste problem sa bubrezima. Po preporuci više lekara treba uraditi transplataciju. U svim otpusnim listama i izveštaijma preporučuje se transplatacija. Međutim, niko ne želi da pokrene postupak. Moja mama se iz tih razloga obratila Ministarstvu zdravlja. Oni su odmah odgovorili, zvali su nas i pružili veliku podršku. Direktor KCS i Ministarstvo naložili su da se uradi priprema za transplataciju. Tek 2.9.2020. primljena sam radi neophodne dijagnostike u sklopu pripremaza TP ( transplataciju )“, kaže Lana.
Nisu sedeli skrštenih ruku, za to vreme bili su u kontaktu sa bolnicom u Padovi posredstvom konzulata.
„Poslali su dopis u kome nam traze da uplatimo avans za operaciju. Mislili smo da je to sredjeno i da je samo novac problem. Niko iz KCS nije nam objasnio da upravo oni moraju dati saglasnost za odlazak u Italiju, na osnovu sporazuma izmedju ministarstava zdravlja Srbije i Italije. Više lekara usmeno mi je pregovorilo da je transplatacija idealno rešenje za mene jer su sve druge mogućnosti lečenja iscrpljene. Takvo lekarsko mišljenje nalazi se i u pisanim izveštajima. Dakle, ja jesam kandidat za transplataciju, urađene su pripreme, ali nisam stavljena na listu čekanja“, ljuta je naša sagovornica.
Ona ima veliku životnu molbu.
„Ukoliko neko želi i može biti živi donor bubrega molila bih da me kontaktira. Iskreno, više bih volela da jednostavno dobijem to konzilijarno mišljenje i odem u Italiju na kataveričnu transplataciju“, odjekuju Lanine reči.
Ona nam je poslala i svu medicinsku dokumentaciju koja treba da pokaže da je ona dobar kandidat za transpalntaciju.
Kontaktirali smo i direktora Kliničkog centra Srbije Miliku Ašaninina, odmah je prepoznao Lanino ime.
„To je jedan kompleksan slučaj koji se razmatra i na nefrologiji. Oko nje se jako puno rdilo i konzilijarno, to je jako kompleksan slučaj“, rekao je Ašanin.
Na naše pitanje da li postoji rešenje, odgovorio je da ne želi da presuđuje.
Pratite nas i na društvenim
mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare