"Da mi opština da jednu spavaonu u nekoj kasarni sa 20 kreveta, napunio bih je začas. Ne bi niko morao da plaća ništa, stanari bi sami zarađivali i bratski bismo živeli kao što smo nekad, dok mi neka besna žena ne zapali kućicu", kaže Nišlija Đorđe Mišić, osnivač prve nikad zvanične ali mnogima dobrodošle, "Sigurne kuće za muškarce".

Kada je početkom 2012. godine u naselju Crvena Zvezda nikla brvnarica sa natpisom „Sigurna kuća za psihički maltretirane muževe i ostale“, prolaznici su se krstili i čudom čudili. Međutim, ubrzo su Mišiću na vrata zakucali prvi „klijenti“ da bi u jednom trenutku u kućici boravilo njih petnaestak. Svima je jedno bilo zajedničko, tražili su sklonište od svojih lepših polovina čiji oštar jezik ali i tešku ruku, više nisu hteli da trpe.

„Nikad neću da zaboravim reči našeg tadašnjeg kuvara, koji je obrazlažući zbog čega nam se pridružio, imao običaj da kaže: – Neke žene pričaju mnogo a neke ne staju“! Nisu svi bežali samo zbog zvocanja, naiđe tako jedan modre glave, kaže da se udario na vrata. Posle priznade da ga žena bije i da ne sme kući da se vrati. On je bio među prvima, tako nekako i nastade ta moja „Sigurna kuća“, priseća se Đorđe kako je na svom stovarištu drva napravio utočište za zlostavljane muževe.

I sve je teklo kako se samo poželeti može ali je i propalo zbog onih zbog kojih je i nastalo – žena.

„Bilo je dobro i meni i njima, pomagali su mi oko cepanja drva, zarađivali smo, kupovali sve što nam je bilo potrebno. Neki bi kad dođu doneli džak krompira, pasulja, da imamo šta da jedemo, ma ništa nam nije manjkalo. Imali smo i psa, zvali smo ga „turski gavgalj Marinko“ koji nas je čuvao od pridošlica, pre svega od bivših žena koje su pokušavale da odbegle muževe vrate kući. Ja sa svojom nisam imao problema, ona me je uvek podržavala i govorila mi da pomognem ljudima. I sve je lepo išlo dok jedan dan ne dođe jedna žena i zatraži da primim i nju. Kuka, moli, nisam znao šta da radim, meka sam srca. Pitam ostale šta ćemo sa njom da radimo, oni kažu: ‘Ajde’… U početku nije bilo loše, ona preuzela kuvanje, al ne prođe malo, eto je još jedna… sad verujem da je ona prva pozvala. Kad su došle još dve, sve je bilo gotovo, uzvrteše se oko mojih ljudi i odvedoše jednog po jednog. Ne mogu da kažem, skućili su se, sad lepo žive… ali meni nekako žao, bilo nam je mnogo dobro zajedno. Dođoše drugi, taman sam mislio da ćemo nastaviti po starom kad kućica izgore, ne znam šta su mi sipali na nju ali je vatra bila tako jaka da se staklo istopilo. Dan danas verujem da nam se neka ostavljena žena, tako osvetila“, vajka se Mišić.

No to nije omelo Đorđa u nameri da ostane zaštitnik onima koji traže utočište od svojih „furija“. Na placu koju mu je ustupio jedan od „štićenika“ postavio je furgon sa dva kreveta, i obezbedio takvo kakvo pokućstvo.

„Imam dvojicu ovde vrlo često , sad su otišli u Ivanjicu da beru maline. Ko god dođe, dobrodošao je, to što imamo podelićemo, važno da se to parče hleba na miru pojede“, zaključuje Mišić.

Zvonko Petković „Pinda“ sedam godina je sa Đorđem otkako ga je, kako tvrdi, žena isterala iz kuće.

„Neću da lažem, varao sam je, i ona jednog dana kaže: Doviđenja, idi kod švalerke! Dobro mi je sa Đorđem, tovarimo drva, zaradimo za parče hleba, za nas dovoljno. U međuvremenu sam našao jednu ženu, mogao bih da se kod nje prizetim, ali ne ide mi se. Đorđe mi puno puta kaže da idem, da oslobodim mesto nekome u ovoj našoj „Sigurnoj kući“, al ja neću“, kroz smeh završava svoju ispovest Pinda.

Bonus video: Zašto žene moraju da progovore o nasilju u porodilištima

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram