Beograd je danima pod snegom, a meteorolozi najavljuju ledene dane kada temperatura neće preći nula stepeni, isto tako svedočimo i to da će nam i petocifreni brojevi zaraženih postati "novo normalno" u ovom talasu i njegovom krivcu, barem ga tako svi optužujemo, soju omikron.
Moja priča počinje u prvim danima januara. Ustaneš kao da „nisi sav svoj“, na hladnoj temperaturi obliven si znojem, a posle nekoliko sati javlja se i temperatura koja postaje sve gora, a malaksao si do te mere da se „gubiš“, pa moraš hitno da legneš.
Iste večeri, pošto nisam bio u stanju da hodam, odlučujem da ostanem kod kuće u nameri da se testiram narednog dana na koronu. Nakon neprospavane noći, želeći da izbegnem redove ispred beogradskih kovid ambulanti, odlučujem da odradim antigenski test privatno.
Nalazim najbližu privatnu laboratoriju, samo testiranje traje bukvalno minut, kao i koji minut da ostavite podatke. Rezultat već za manje od dva sata, koji je samo potvrdio da sam pozitivan.
Šta sada?
Na testu nemam nikakvu terapiju, simptomi i dalje ne prolaze, a samo hodanje do laboratorije od nekoliko stotina metara činilo se kao da ste pretrčali maraton i nešto što ne biste želeli više da ponovite. Već narednog dana rano ujutru odlučujem da odem u državnu ambulantu, dolazim do Doma zdravlja Stari grad, pošto sam po mrežama čitao da su tada najmanje gužve, ali u trenutku kada sam došao već je bilo oko 50 ljudi koji su čekali napolju.
U samom redu vladala je konfuzija, kako sam čuo priču o tome da mogu da se leče samo oni koji imaju karton tu, odlučio sam da ovo pitam ljude koji su bili u redu. Polovina ljudi oko mene je rekla jedno, a druga polovina drugo, tek sledi zabuna.
„Ja živim blizu Čaplina (ulica na beogradskoj Paliluli, prim. ur.), ali su mi rekli da moram ovde zbog kartona“, priča mi starija Beograđnka, dok devojka pored nje govori da je njena drugarica bila primljena u ambulanti gde nije imala karton.
Panično razmišljam šta da radim, ispred nemam nikakvo obaveštenje gde mogu to da proverim, a poprilično mi je bilo neprijatno da zaobiđem sve ljude i da uđem unutra kako bih našao lekari i po našem starom običaju „samo nešto pitao“. U tom trenutku zove me urednik i savetuje da probam u Domu zdravlja „Dr Milutin Ivković“ u Kneza Danila na Paliluli. Odlazim tamo, međutim, sačekao me je još gori prizor, barem kada se govori o broju ljudi. Razmišljam da li rizikovati i dalje ili prosto otići tamo gde mi se nalazi karton – Dom zdravlja Vračar.
Red do pakla i nazad
Već je bilo oko pola 12, a kako sam prošao ulaz za pedijatriju ovog doma zdravlja, sačekao me je užasan prizor, nalazim se na pristupnoj rampi, a red je išao sve od ulaza u ovu kovid ambulantu, pa sve do pedijatrije. U glavi pokušavam da razmišljam o bilo čemu drugo kako bih zaboravio na simptome i ostao u redu, iako sam već ovo „šetkanje“ od jedne do druge ambulante platio bolovima, koji su postajali sve jači.
Prolazi prvi sat, pa drugi, a ja sam se pomerio za neverovatnih nekoliko metara. Znoj me sve više obliva, dok se stisnuti i dalje nalazimo na rampi. Ono što je bilo užasavajuće jeste da su često pored nas koji čekamo da uđemo u Kovid ambulantu Vračar, prolazile majke sa bebama u kolicima, i to skoro bukvalno uz nas bolesne.
PROČITAJTE JOŠ
Došli smo do nerešive situacije, ljudi ispred Kovid ambulante nemaju gde da stoje, a majke sa bebama ne mogu da dođu do dečjeg lekara, a da ne budu izložene riziku. Izlazi jedna starija doktorka i ulazi u raspravu sa ljudima koji čekaju testiranje da se nekako razdele.
„Molim vas, ovde dolaze majke sa zdravom decom, red je otišao sve do samog ulaza za pedijatriju“, vikala je doktorka.
I u masi je bilo negodovanja, kako se podeliti, gde stati, negde sam se našao blizu početka dela gde se red „razdelio“ pa sam tom prilikom završio između retrovizora nepropisno parkiranih automobila. Može li da bude više ponižavajuće, razmišljao sam, a onda iza sebe video ljude kojima je ostalo samo da stoje u toliko uzanoj ulici, za koju bih pre rekao da jedva može da bude jednosmerna, a čiji trotoari su bili okupirani parkiranim automobila.
Bolovi, bolovi
Iz sata u sat bolovi postaju sve jači, a osim jedne klupice nema gde da se sedne, polako počinjem da se upoznajem sa ljudima u redu i čujem njihove priče da čak i ne misle da su pozitivni, a stoje pored mene zaraženog, razmišljam ovde je nemoguće držati distancu, ali opet možda pomogne jer smo na otvorenom i imamo maske.
Prolazi četvrti sat, pa peti, a ja još uvek nisam stigao do ulaznih vrata vračarske ambulante, sve postaje kao košmar i jedva sam uspeo da se nateram više puta da ne odustanem od čekanja, dok je dobar deo ljudi u redu iza mene već bilo odustalo, ali su i dalje dolazili novi. Posle više od od šest sati čekanja, a ja sam konačno bio na ulaznim vratima, vreme je došlo da se čeka red unutra. Sestra uzima knjižicu, pita da li prvi ili drugi pregled i svima nam kaže da čekamo ispred ordinacije broj tri. Čekaj – što smo se onda delili na one koji čekaju prvi ili drugi pregled kada svi idemo kod istog lekara?
Unutra se tek moglo videti svašta, a jedna praksa zapala nam je svima za oko: ljudi koje niko nije video u redu, a čije ime sestra koja povremeno uzvikne – ljudi preko „veze“. Duboka naklonost i zahvalnost gospođi koja mi je dozvolila da nakon sati i sati čekanja uđem unutra pre nje koja je duže čekala da se uspostavi telefonska veza nego što je provela vreme u ambulanti.
Nakon što mi je doktorka prepisala terapiju, izlazim „izlomljen“ i vidim da je osam sati uveče. Napolju potpuni mrak, pravi opis ovog iskustva i dana. Uskoro treba da zaključim bolovanje, ali sama pomisao da moram opet da čekam ispred te zgrade, zlo.
BONUS VIDEO: Gužva ispred beogradskih kovid ambulanti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
