Na današnji dan, 20. maja 2012. godine, u Srbiji je održan drugi krug predsedničkih izbora, na kojima je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića, posle čega je počelo sve ovo što je u međuvremenu obojicu počistilo sa političke scene.

Moj prijatelj Dragoljub Žarković pisao je još početkom maja te 2012. da se tadašnji lider demokrata „igra vatrom na buretu punom benzina“. „Neki teoretičari ‘povratka u devedesete’ svevlast Tadića porede sa vlašću koju je imao Slobodan Milošević, jer se, po njima, Tadićevi prsti vide u svakom pekmezu“. U sjajnoj analizi „Napredna knjiga – godine uspona Aleksandra Vučića“ („Vreme“, Beograd 2016.) cenjeni kolega, čija će nam pamet sve više nedostajati, objasnio je da se iz devedesetih, u stvari, nismo ni mrdali, jer „političke promene ne znače skoro ništa, ako izostane pravi istorijski napredak koji se odigrava u dubinama društva“.

Odsustvo takvog napretka koštalo je vlasti pobednike i baštenike Petokotobarske revolucije, ali grdno se varaju svi koji misle da su na njihovim grešakama nešto naučili pobednici tih i svih narednih izbora. Mehanizmi vladanja su potpuno isti, a stvarnih društvenih promena nema ni na površini, a kamoli „u dubinama društva“. Meša Selimović je pisao da ”čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je ljepša nego istina”. Takav ”sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju”. I još je dodao da ”niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu”, pa zato ”odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo.”

Sve to sam citirao u ”Blicu” pre osam godina (u ponedeljak 21. maja 2012.), a može se pročitati i u knjizi koju je 2016. objavio moj prijatelj Dragan Stojković (”Mostart”, Beograd/Zemun), baš simboličnog naslova: ”Sa Tadića na Vučića”!