Govor sa protesta o kom bruji Užice: ”Jedva dišemo od straha, ali idemo za vama, deco"

Obraćajući se, s poštovanjem, svojim sugrađanima, uvaženim roditelji đaka, kolegma i, kako je rekla, najvažnijim i najdražim studentima, nastavnica je održala govor zbog koga su pojedinima niz lice lile suze.

U ime svih kolega, kako je rekla, koji ovih dana ne drže nastavu, birajući čast, a ne čas, zahvalila se što se neće čuti zvižduci, niti drugi zvuci negodovanja, jer je razlog za to Dan žalosti, a ne neki drugi, lepši uzrok. Podsećajući da korupcija ubija, i da opet, Srbija žali, prisutne je zamolila za simboličan minut ćutanja u znak odavanja počasti onima, kako je kazala, koji su strašnu smrt našli u ognjenoj stihiji u takozvanom staračkom domu u Barajevu nakon čega je nastavila obraćanje.

“Hvala vam, dragi ljudi, što u ovolikom broju stojite pred našom školom, što razumemo kao podršku, a ne kao osudu, u trenutku kad nam je najpotrebnija.“Ako ideš u pravcu u kome tvoj strah raste, na dobrom si putu”, pisao je veliki Milorad Pavić. Nema, dakle, sumnje: ovaj naš je – odličan.

Dragi naši bivši đaci, umesto mnogo puta ponavljane istine da smo vam zahvalni što ste jedino vi svoje učitelje i nastavnike, psihologe, pedagoge, bibliotekare podsetili koliko smo važni jer smo vama važni, dozvolite mi da vam se zahvalim što ste nam pružili priliku da vam danas i ovde kažemo istinu. Jer i vi ste se usudili da svojim detinjim, nevinim glasom caru viknete da je go i tako nas sve dozovete pameti. A naša istina je da nas je strah. Ogroman strah, iako ga krijemo i jedni od drugih i od sebe samih .

Strah nas je jer moramo da biramo između bivših i sadašnjih đaka – Srbija - Tamni vilajet, sećate se? Strah nas je da vas ne izdamo, kao što su nas izdale vođe sindikata, po ko zna koji put. Strah nas je od optužbi da se bavimo politikom umesto da radimo ono za šta smo se školovali, iako nismo mi uveli politiku u škole, već oni koji su službu za zapošljavanje izmestili u partijske prostorije – Možda ne znate, ali o obrazovanju u Užicu doskora se odlučivalo na deponiji Duboko.
Nisu vaši nastavnici radili ni za jednu partiju, već oni koji su diplome stavili na prodaju, obezvredili znanje i stručnost na račun podaništva i udvorištva, a od većine direktora napravili korumpirane moćnike, koji nam ugrožavaju zdravlje, gaze profesionalno i ljudsko dostojanstvo, svako po meri svog nečoveštva – što manji čovek i ništavniji nastavnik, to veći silnik.

Strah nas je što čitavo društvo očekuje da mu probleme reši jedina profesija kojoj je zabranjen štrajk – nakaradnim zakonom, jedinim takvim u Evropi, ali – zakonom, i to profesija većinski ženska! Vi i mi – žene i deca, dakle, protiv korumpiranog sistema i otetih institucija. Zvuči kao trejler za neki horor, i to loš, zar ne!

Strah nas je, deco, da će na nas da se ljute roditelji – ako štrajkujemo, odmah smo neradnici, jer je sve to samo zbog para, kažu nam, a ako ne štrajkujemo – zato što smo kukavice koje su se prodale za malo para, za sada samo obećanih, doduše, i to na dugom dršku. Strah nas je jer smo i mi roditelji, koji izdržavaju porodice, mnogi baš studente, plaćaju im smeštaj, hranu, odeću, školarine, u galopirajućoj inflaciji ekonomskog tigra do guše u kreditima… Imam koleginicu, profesorku književnosti, divnu ženu, koja pre podne radi u struci, a popodne, isto tako časno, u piceriji. Ja sam radila sezonske poslove na moru, sa doktoratom, jer imam troje dece. Ali lako je nama, možemo da držimo privatne časove, sram nas bilo, je l` da?

Strah nas je, najdraži naši, da ste nas precenili. Da smo sebe precenili. Da ćemo zato što nam se preti sa najviših državnih instanci izdati sve ono što smo vas učili o hrabrosti, časti, poštenju, patriotizmu, da smo vas slagali kako u ovom društvu ima prostora za kritičko mišljenje, dijalog, zajedništvo, empatiju, konstruktivnu ideju, jedinstvo različitosti, ličnu odgovornost i pravdu.

”Ostajte ovdje”, pevao je Šantić (da, zaista Šantić). Jesmo li vas zaluđivali s njim i njemu sličnim? Je li vas, dok ste rasli, Srbija zaista hranila više gatkama i bajkama, nego hlebom, kao što ječi Oskar Davičo?

Strah nas je da smo svi zajedno potcenili sistem, o čijoj moći i prioritetima svedoči multimilionska visokogradnja – pogledajte Zlatibor – i koruptivna niskogradnja; televizijski dvorci bluda i razvrata, orvelovski ekrani Velikog brata, lanci kockarnica koji mu služe kao finansijske injekcije, svet nasilja i kriminala na izvol`te, kada im zatreba, naspram – bednih budžetskih izdvajanja za prosvetu i kulturu. Kako David da pobedi Golijata? Biva li to u ovom našem, realnom svetu?

Biti hrabar ne znači ne plašiti se kad za to objektivan razlog postoji. Jedva dišemo od straha, ali idemo za vama, deco! Čini nam se da vi bolje znate kuda treba od nas koji smo omatorili i zaboravili i ono šta smo do juče znali i u šta smo do juče svim srcem verovali. Vi ste nam pokazali šta je to neposredna demokratija, istrajnost i rešenost, moć inteligencije i znanja, kao i snaga zajedništva.

Neki od nas nisu izdržali pre svega, taj unutrašnji pritisak. Nije tajna – posrnuli su, istina, svega njih nekoliko. Možda nisu ni svesni da su nas tim činom direktno ugrozile, jer imamo šanse samo zajedno, složni kao Dimini musketari – svi za jednog, jedan za sve! Zato ih molim, kao ljude, pre svega, onda i kao prosvetne radnike, i kao naše prijatelje, da se predomisle i da nas ne guraju u propast.

Jer, može i drugačije! Pokazao nam je to na drugom kraju Srbije profesor srpskog jezika i književnosti Damir Jocić, jedini nastavnik koji u Svrljigu nije radio na Jovandan. Bolje sam nego sram! On je junak našeg doba, on neka nam bude na pameti i hvala vam što ste ovim aplauzom izrazili divljenje i podršku za njegov herojski čin!

Molim i čitavu zajednicu da nam pomogne. Pridružite nam se. Ako nas ostavite same, odgovornost je i na vama. Niko od nje nije izuzet. Narodna inicijativa je jedan od tri načina na koji narod ostvaruje svoju suverenost, kaže član 2. Ustava Srbije. Tu inicijativu digitalna autorka koja sebe naziva SrbNeda, profesorka francuskog iz Beograda, izrazila je modernizovanom pričom, kojoj su nas učili naši učitelji:

Studenti za maturante, maturanti za profesore, profesori za nastavnike, nastavnici za učitelje, učitelji za roditelje, roditelji za prijatelje, vuče cela Srbija, povuci-potegni, iščupaše pravnu državu, koja je godinama bila zakopana u dubokom podzemlju! Protiv podzemlja, neznanja, laži, straha, i mraka! Do pobede!”, poručila je hrabra Užičanka, doktor književnosti zaposlena kao nastavnik srpskog jezik u OŠ “Dušan Jerković” u Užicu, posle čijeg govora su svi ostali nemi nakon čega je postao glavna tema grada u kome žive jedinstvene Ere.