Srbiji preti digitalna diktatura: EU zakoni bi mogli da postanu novo oružje Vučićeve cenzure

O tome piše u kolumni EU Observera koju ovde prenosimo.

Pre dve nedelje, procureo je audio-snimak koji su dobili Organized Crime and Reporting Project i srpski istraživački portal KRIK, a koji je potvrdio da su direktori državnog Telekoma Srbija i holandskog United Group-a razgovarali o planovima za uklanjanje izvršne direktorke United Media — podružnice United Group-a koja upravlja sa nekoliko medija u zemlji, uključujući i vodeći opozicioni kanal N1 — i to potencijalno po nalogu predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Ovo je izazvalo ozbiljnu zabrinutost zbog stanja slobode medija u Srbiji — naročito jer se nezavisni novinari već suočavaju sa sve većim nasiljem zbog izveštavanja o aktuelnim antikorupcijskim protestima.

U ovom opasnom trenutku za slobodu medija, Srbija, kao kandidat za članstvo u EU, priprema se da usvoji tri evropska digitalna zakona: Akt o digitalnim uslugama (DSA), Akt o veštačkoj inteligenciji (AIA) i Akt o slobodi medija (MFA).

DSA reguliše onlajn platforme, poput Fejsbuka, WhatsApp-a, Instagrama i TikToka.

AIA će klasifikovati sisteme veštačke inteligencije prema riziku koji predstavljaju za osnovna prava i nametnuti nivoe transparentnosti i odgovornosti za programere i korisnike tih sistema.

MFA uvodi dodatne obaveze za onlajn platforme pri moderaciji sadržaja koji dolazi od medijskih servisa. Sva tri zakona primenjivaće se i kada društvene mreže koriste veštačku inteligenciju za moderaciju sadržaja.

Dok Akt o slobodi medija ima za cilj jačanje slobode medija kroz obezbeđivanje pluralizma i pristupa pouzdanim informacijama, Akt o digitalnim uslugama i Akt o veštačkoj inteligenciji nastoje da stvore bezbedniji i transparentniji onlajn prostor uz zaštitu osnovnih prava građana.

Ključni deo efikasne primene DSA jeste imenovanje nezavisnog Koordinatora za digitalne usluge (DSC), nacionalnog tela koje nadgleda usklađenost platformi. DSC imenuje i nadzire „pouzdane prijavljivače“ (trusted flaggers), pojedince koji prijavljuju nezakonit sadržaj direktno platformama. Njihove prijave imaju prioritet, jer su društvene mreže obavezne da otvore posebne kanale za njihovu obradu.

Neželjene posledice

Kako je ranije utvrdio Centar za vesti, tehnologiju i inovacije (CNTI), nadzorna tela imaju ogromnu moć koja može dovesti do neželjenih posledica. Da bi se DSA sproveo u duhu ciljeva EU, DSC, kao i „pouzdani prijavljivači“, moraju biti nezavisni od vlade.

Međutim, u Srbiji će biti teško obezbediti dovoljnu nezavisnost od vladajuće stranke.

Prvi signali iz Vlade Srbije ukazuju da će Regulatorno telo za elektronske medije (REM) verovatno postati Koordinator za digitalne usluge (DSC) u zemlji.

Ovo imenovanje izazvalo je ozbiljnu zabrinutost civilnog društva, nezavisnih novinara i međunarodnih posmatrača, koji upozoravaju da REM nema nezavisnost od Srpske napredne stranke (SNS) i da je već doprineo padu slobode medija u Srbiji.

Od novembra 2024. vlada Srbije odgovorila je na masovne studentske, prodemokratske proteste i blokade dodatnim ograničenjima slobode medija.

Političke i poslovne elite već kontrolišu ili utiču na većinu mejnstrim medija, koristeći ih za širenje političke dezinformacije tokom protesta.

Zbog toga se nezavisni novinari, uzbunjivači i aktivisti civilnog društva sve više oslanjaju na digitalne platforme kako bi dosegli javnost i preneli informacije koje tradicionalni mediji ignorišu ili potiskuju.

Ako REM preuzme kontrolu nad digitalnim platformama kroz Akt o digitalnim uslugama, mogao bi da natera kompanije da brišu legitimni sadržaj koji se ne uklapa u partijske stavove, a nezavisni mediji mogli bi da izgube društvene mreže kao kanal komunikacije.

Drugim rečima, u sadašnjem srpskom kontekstu postoji rizik da se zakonodavstvo EU zloupotrebi kao instrument represije.

Kako sprečiti tu pretnju

Da bi primena Akta o digitalnim uslugama u Srbiji imala pozitivan uticaj, EU može preduzeti korake da garantuje da digitalne politike jačaju, a ne potkopavaju slobodu izražavanja, slobodu medija i demokratsku otpornost.

Jedan od načina jeste uključivanje Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana u Jedinstveno digitalno tržište EU pre samog pristupanja Uniji — što zagovaraju i srpske organizacije civilnog društva, poput Partners Serbia.

Pridruživanjem Jedinstvenom digitalnom tržištu EU bi imala veća ovlašćenja nadgledanja nego što je to slučaj kod zemalja kandidata za članstvo.

Drugi mogući pravac jeste ukrštanje više regulatornih instrumenata.

Zahtevi AIA za ljudskim nadzorom mogu pomoći zaštiti informacionog okruženja ukoliko nezavisnost lokalnih Koordinatora bude ugrožena.

Prema sistemu klasifikacije rizika u AIA, automatizovani sistemi za moderaciju sadržaja koje koriste „veoma velike onlajn platforme“ verovatno će biti označeni kao visokorizični zbog potencijalnog značajnog uticaja na prava građana, poput slobode izražavanja, pristupa informacijama i nediskriminacije.

Zbog toga će ovi sistemi biti podvrgnuti dodatnim zahtevima, uključujući izradu okvira za upravljanje rizikom, obezbeđivanje kvalitetnog upravljanja podacima i uvođenje efikasnog ljudskog nadzora.

Značajan ljudski nadzor može biti koristan u okruženju gde ne postoje demokratski principi i gde regulatorna tela nemaju nezavisnost.

Ako vlada utiče na Koordinatore za digitalne usluge, postoji veliki rizik da bi praksa moderacije sadržaja, uključujući prijave „pouzdanih prijavljivača“, mogla biti korišćena kao alat političke cenzure. Uvođenjem ljudskog nadzora, sadržaj neće uklanjati samo AI sistemi, već će ga pregledati i ljudi zaposleni u društvenim mrežama pre nego što se obriše.

Dodatnu zaštitu medijskim servisima na onlajn platformama pruža i Akt o slobodi medija. Jedan od njegovih ključnih ciljeva jeste sprečavanje uklanjanja legitimnog sadržaja objavljenog od strane medijskih servisa. Član 18 MFA nalaže da veoma velike onlajn platforme moraju pružiti medijskim servisima povlašćen tretman tokom moderacije sadržaja.

Član 17 predviđa još jednu zaštitu: ako velika onlajn platforma namerava da ograniči sadržaj medijskog servisa, mora o tome obavestiti medij bar 24 sata unapred i omogućiti mu da iznese svoj stav.

Za zemlje poput Srbije, ove odredbe mogle bi imati ključnu ulogu u zaštiti nezavisnih i kritički nastrojenih medija od preteranih uklanjanja sadržaja pod DSA.

Međutim, postoje i rizici.

Status „medijskog servisa“ određuje se na osnovu samoproglašenja. (Onlajn platforme mogu osporiti ovaj status, ali to moraju učiniti preko nacionalnog regulatora — u Srbiji bi to bio REM. Regulatorno telo ne može samostalno pokretati osporavanja, pa je teško zamisliti da bi to koristili protiv disidentskih medija.)

Rezultat je da bi akteri koji žele da šire dezinformacije ili nezakonit sadržaj mogli da iskoriste ovu rupu u zakonu, omogućavajući da njihov sadržaj ostane onlajn najmanje 24 sata, ako ne i duže.

Drugim rečima, MFA će verovatnije štititi medijski sadržaj koji krši pravila u okruženju poput Srbije nego što će uklanjati sadržaj koji ih ne krši.

Primena DSA u Srbiji i drugim zemljama bez nezavisnog Koordinatora rizikuje da postane instrument represije zasnovan na zakonodavstvu EU, kojim vladajuće partije mogu gušiti neslaganje pod izgovorom poštovanja pravila.

Ipak, uključivanje u Jedinstveno digitalno tržište EU i ukrštanje ova tri akta mogu poslužiti kao mehanizmi zaštite, sprečavajući uklanjanje legitimnog sadržaja i štiteći kritičke glasove i nezavisne medije u Srbiji — čime bi Srbija i druge zemlje Zapadnog Balkana mogle ostvariti demokratske ciljeve Zakona o digitalnim uslugama.