Epidemiolog: Antivakserima oko milijardu dolara sa mreža

Prenosimo ceo intervju koji je epidemiolog dao za portal "Storyteller".Pre nekoliko dana je predsednik Srbije rekao da Srbija nabavlja vakcine protiv virusa korona koje će najverovatnije doći u decembru, odnosno u januaru, dok neke evropske zemlje, čak i Evropska komisija saopštavaju da će vakcina koju su razvile kompanije Fajzer i Biotek, biti dostupna tek na proleće sledeće godine, a da se vakcina nalazi u fazi testiranja. Spominje se i neka američka, kineska vakcina… Kada će, ustvari, biti dostupne vakcine u EU, a kada u Srbiji?“Da bi neka vakcina mogla da se primeni, potrebno je da se ispuni više uslova. Svaki potencijalni kandidat za vakcinu mora da prođe kroz proces pretkliničkih i kliničkih ispitivanja. Obično taj proces za vakcine traje godinama, ali smo videli na primeru kovida da će za neke vakcine-kandidate trajati manje od godinu dana. Jedan od razloga za kratko vreme moglo bi biti iskustvo stečeno tokom prethodne dve decenije kada su se pojavljivali novi virusi, ali i očekivanje da bi se mogao pojaviti novi virus protiv koga bi trebalo stvoriti vakcinu. Uznemiruje što na polju dobijanja vakcine svedočimo visokoj spremnosti za pandemiju, dok je u isto vreme takva spremnost izostala na svim drugim poljima. Naravno, i tehnologija i znanje su veoma napredovali.Međutim, kad se završe faze ispitivanja, sledi proces odobravanja vakcine od strane nacionalnih regulatornih tela, pa tek onda masovna proizvodnja. Sada se, međutim, koristi druga strategija: proizvođači ne čekaju da se dobije dozvola, već kreću u proizvodnju još dok se dozvola iščekuje (naravno, sa primenom se još ne može krenuti dok vakcina ne bude registrovana i dobije dozvolu). Sve to ima za cilj da se značajno skrati vreme do primene vakcine. Ali, i onda kada se dobije dozvola za primenu vakcine, nemoguće je proizvesti ogromnu količinu vakcine za veoma kratak period. Slede i logistički problemi: skladištenje vakcine, transport, uvozno-izvozne procedure, nakon što vakcina dobije dozvolu u zemlji proizvodnje proces se mora sprovesti i u zemlji gde će vakcina biti primenjena, pa onda čuvanje vakcine na mestu gde će biti primenjena (recimo u domu zdravlja), te konačno aplikacija vakcine. To sve zahteva velika finansijska sredstva, ljudstvo, opremu i mnogo toga još, uključujući pažljivi monitoring i izveštavanje.Svega nekoliko vakcina se trenutno nalazi u poslednjoj fazi kliničkih ispitivanja i spremaju se za proces registracije. Prema dostupnim informacijama, postoji mogućnost da će pojedine vakcine dobiti dozvolu do kraja godine i određena količina bi mogla biti dostupna uskoro nakon toga u pojedinim zemljama. Po svemu sudeći, radiće se o relativno malom broju vakcina koje bi prvenstveno bile namenjene zdravstvenim radnicima i zaposlenima u domovima za stare i njihovim štićenicima u pojedinim zemljama.Treba imati u vidu i da se očekuje da će se vakcinacija sprovoditi sa dve doze vakcine, između kojih će biti potreban razmak od nekoliko nedelja. Prvi rezultati mogu se očekivati tek sredinom naredne godine. Vreme kada bi vakcina mogla biti dostupna svakom građaninu ipak se još uvek meri godinama, a ne mesecima. A tokom tog perioda saznaće se i više o samoj vakcini – ono što se ne može sa sigurnošću utvrditi u ovako kratkim istraživanjima – recimo koliko dugo će trajati stečeni imunitet, kakva će biti stvarna delotvornost vakcine u različitim kategorijama stanovništva, da li će se javiti neke ozbiljne, a retke neželjene reakcije koje se ne mogu lako registrovani na nekoliko desetina hiljada ispitanika tokom klinične faze ispitivanja.”

Da li građani treba da se oslanjaju samo na vakcinu kao protivepidemijsku meru?“Koliko god vakcinacija kao mera bila efikasna, nerazumno je oslanjati se isključivo na nju kao protivepidemijsku meru. Ipak, pažnja medija i političara je posebno usmerena na vakcinaciju, jer ona predstavlja nešto „konkretno“, nešto na što su društva poslednjih godina i decenija izdresirana od strane marketinških stručnjaka: ulože se sredstva i dobije se brz rezultat, sve to praćeno medijskom kampanjom. Već sad mogu da zamislim masovne scene hiljada građana u redovima koji čekaju da prime vakcinu – nešto kao što danas gledamo kada je u pitanju testiranje na kovid.Nije, opet, jasno (sa aspekta razmišljanja razumnog građanina, a ne kapitala), zašto se i drugim, možda podjednako važnim merama, ne posvećuje ista pažnja. Ako već ljudi treba da rade od kuće, zašto se ne omogući svima brz i besplatan internet i ne ukinu porezi na računarsku opremu? Zašto se ne proizvode autobusi ili vagoni sa mnogo manje sedišta i sa boljom ventilacijom na istom prostoru? Nije valjda da je lakše proizvesti respirator ili vakcinu nego autobus? Zašto se ne ukinu „šalteri“ pa da građani mogu sve servise da obavljaju onlajn? Ili, recimo, zašto se ne stimuliše zapošljavanje za kućnu dostavu, pa da ljudi ne moraju da idu u kupovinu? Zašto se ne otvore prostrani javni prostori na kojim se može stvoriti interakcija građana na propisanoj udaljenosti – da mogu i da šetaju, rekreiraju se, slušaju muziku. Zašto se ne stvore bolji uslovi za besplatno bavljenje nerizičnim sportovima na otvorenom?Radije se traži neki deus ex machina koji će sprečiti bilo kakve radikalne pozitivne promene u društvu, jer će se sve rešavati jednim „šotom“.”Već skoro godinu dana se ceo svet bori sa kovid-19. U ovom trenutku naučnici mnogo bolje „poznaju“ ovaj virus, vakcine su skoro tu, a u Srbiji je prošle nedelje na snagu stupio Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koji predviđa preporučenu ili obaveznu vanrednu imunizaciju. Da li je ovaj potez države opravdan ili ishitren, kada znamo da je vakcina još uvek u fazi testiranja?“Čini mi se da se kod nas različito razume pojam „obavezna vakcinacija“. Postoji, recimo, i obavezno zdravstveno osiguranje, pa opet nisu svi osigurani. Tzv. obavezna vakcinacija postoji već decenijama – od vremena posle Drugog svetskog rata pogotovo, kada vakcinacija doživljava ekspanziju. Ona je dugo bila predviđena za vakcinaciju dece, a poslednjih decenija i za posebne kategorije stanovništva (npr. zdravstveni radnici). Zahvaljujući obaveznoj vakcinaciji, mnoge smrtonosne i teške bolesti su kod nas iskorenjene ili eliminisane, ili svedene na pojedine slučajeve. Već decenijama nema dečje paralize, besnila među ljudima, difterije, veoma su retki slučajevi tetanusa, itd. Svega nekoliko decenija unazad, hiljade dece su umirale od ovih bolesti.Međutim, obavezna vakcinacija nije prisilna vakcinacija. Možda je problem u nesavršenosti jezika. Preporučena vakcina je nešto što se može preporučiti, pa roditelj ili odrasli razmotre preporuku, prihvate je ili ne (na engleskom postoji za to termin opt-in). Obavezna vakcinacija nije nešto što se samo preporučuje, to je vakcina na kojoj se insistira, jer su nesumnjive njene dobrobiti, a posledice nevakcinisanja mogu biti pogubne. Treba zamisliti situaciju da je dete doživelo povredu i postoji visok rizik od tetanusa, a roditelj odbije vakcinaciju. Ili slučaj ujeda na besnilo sumnjive životinje. To bi odgovaralo „opt-out“ principu. Sprovodi se, osim ako građanin ili roditelj ne insistira na suprotnom.Vakcinacija ne štiti samo vakcinisane. Postoje osobe koje ne smeju da prime vakcinu – recimo deca sa nekim hroničnim bolestima. I već zbog prirode same bolesti takva deca mogu biti podložnija teškim ishodima neke zarazne bolesti, a pošto ne mogu da budu vakcinisana, jedini način da sačuvamo njihove živote je da ljudi sa kojima dolaze u kontakt budu vakcinisani.Ipak, 2016. godine u Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti uneta je odrednica da obavezna vakcinacija ne može da se odbije. To svakako nije dobra formulacija, jer se kosi sa ljudskim i građanskim pravima, ali i sa Zakonom o pravima pacijenata. Ovakva odrednica označava priznavanje poraza javnozdravstvene politike, zabludu da sa ljudima ne vredi razgovarati, da obrazovanje ne daju rezultate, već samo deluje primena sile zakona. Treba biti iskren i reći da je ovakvo rešenje dobrim delom posledica iskustva iz nedavne prakse i izrazite radikalizacije antivakcinalnog pokreta, koji, osim nasilne prirode, u principu je anticivilizacijski, konzervativan, često klerikalan i ultradesničarski. Iako su radikalni i nasilni antivakseri najvidljiviji, njih ne treba mešati sa najčešće roditeljima koji, s pravom, brinu o zdravlju svoje dece i traže više informacija, objašnjenja, činjenica, kako bi doneli informisanu odluku. Oni su, kao uostalom, i svaki građanin, zaslužili da im se uvek pruži dovoljna pažnja, da se saslušaju i razjasne njihove nedoumice i da im se pruži podrška u donošenju odluka. Nažalost, pošto se i zdravstvo tretira kao industrija, gde se radi i plaća po učinku, smanjuje se broj zaposlenih, a od njih se traži da budu efikasniji, zdravstvenim radnicima se ne ostavlja prostor da se posvete dovoljno svojim pacijentima.Sve ovo i dalje ne znači da iko ima prava da bilo koga prisili na bilo koju medicinsku proceduru, pa ni na vakcinaciju. Za odbijanje vakcinacije predviđene su novčane kazne. Ipak, većina onih koji odbijaju vakcinaciju dolazi iz bolje stojećih slojeva stanovništva i njima ovakve kazne, ili dugotrajni sudski procesi, ne predstavljaju barijeru. Samim tim, ova mera ne deluje učinkovito. Dodatan je problem što zakon predviđa kazne i za lekare koji ne vakcinišu svoje pacijente. Tu se po ko zna koji put uvodi strategija zavadi pa vladaj, zavaditi lekare i njihove pacijente, isturiti lekare da brane državu od pacijenata, državu koja je maćeha i jednim i drugima.”A koje je rešenje za ovu situaciju?“Rešenje nije uopšte nedostižno. Da lekar ima pola sata na raspolaganju za svakog pacijenta umesto deset minuta, da se dnevno posveti desetorici pacijenata i da mu pri tom ostane dovoljno vremena za administraciju, stručno usavršavanje, istraživački rad, bilo bi drukčije. Rekao bi neko: pa, sve to mora da mnogo košta. Pa, naravno, očuvanje zdravlja košta, ali je u svakom slučaju prioritet u odnosu na druge stvari na koje se troši mnogo više. Navedimo primer Španije, jedne od zemalja koja je u startu bila najteže pogođena pandemijom. Tako fudbaler Barselone Kutinjo godišnje prima platu od 73 miliona evra, što je približno godišnjoj plati 1400 španskih lekara. Mislim da ovo govori sve.Postavlja se pitanje zašto bi neko uopšte odbijao vakcinaciju. Decenijama su ti slučajevi bili retki i uglavnom vezani za pripadnost određenim verskim grupama. Tek tokom poslednje decenije odbijanje vakcinacije postaje masovnija pojava najčešće među korisnicima društvenih mreža, naročito među korisnicima Fejsbuka. Nedavno istraživanje Centra za suzbijanje digitalne mržnje ukazalo je da antivakcinalni pokret zaradi godišnje oko milijardu dolara od prihoda sa Fejsbuka, Instagrama i Jutjuba. Takozvani antivakseri koji deluju onlajn svrstavaju se u četiri grupe. Profesionalni antivakseri, koji rade sa punim radnim vremenom plasirajući dezinformacije o vakcinaciji, dosegnu 12% onih koji prate antivakcinalni pokret. Oko polovine pratilaca su dosegnuti od strane preduzetnikakojima je osnovni cilj da, plasirajući dezinformacije o vakcinama, prodaju svoje proizvode. Treću grupu čine teoretičari zavera, a četvrtu, najmalobrojniju, svi ostali.Pitanje je zašto ipak profesionalni aktivakseri imaju značajan broj sledbenika. Verovatno su neki od njih ljudi razočarani u moderno društvo, neki smatraju da su marginalizovani uprkos svojim kvalitetima, mnogi jednostavno ne mogu da se nose sa pritiscima koje nameće kapitalizam. Ima i onih sa bolnim iskustvima vezanim za zdravstveni sistem, uključujući i one koji su izgubili nekog bliskog i pitaju se zašto je to baš njima moralo da se desi.Sve to dovodi do, rekao bih, dobrim delom opravdanog nepoverenja u državu i zdravstveni sistem. Države se sve ogoljenije prikazuju kao puki mehanizmi za zaštitu i ekspanziju kapitala i kao poslovođe u samoposluzi jeftine i lako zamenljive radne snage. U takvim državama zdravstvo namenjeno svima osim najbogatijima je luksuz i nužno zlo, a zdravstveni radnici nisu pri tom pošteđeni – i oni su poniženi i obespravljeni, od njih se zahteva da pristanu na sve uslove u ime humanosti. A ti uslovi su godinama sve teži i lošiji. Nažalost, umesto da se gnev pojedinih građana usmeri ka sistemu koji ga indukuje, on se usmerava ka nauci, ka zdravstvu, prosveti. I dok pojedini građani sve češće protestuju protiv nauke, pa i pozivaju na ubistva lekara, gotovo da nema glasa protiv ovakvog sistema surovog kapitalizma koji omogućuje enormne nejednakosti u društvu.”Na internetu, posebno na društvenim mrežama, možemo lako da uočimo brojne objave i komentare u kojima se kao paralele ili u istu ravan stavlja smrtnost od bolesti izazvane ili pojačane kovid-19 i smrtnost od raka, gladi i sl. Da li, odnosno zašto je opasno upoređivati stope smrtnosti od pojedinih bolesti?“Ovo je vrlo kompleksno pitanje. Takozvana mortalitetna statistika, odnosno podaci o uzrocima smrtnosti, spadaju među manje savršene podatke. Razlozi tome su brojni. Prvo, ako čovek boluje od dve, tri ili više bolesti i ukoliko nije došlo do naglog pogoršanja jedne od njih, nije uvek jednostavno reći šta je osnovni uzrok smrtnosti – da li je to šećerna bolest, visok pritisak, rak prostate ili depresija. Najveći broj ljudi ipak umire u kućnim uslovima i konstatovanje smrti se obavlja od strane lekara koji ne poznaje preminulog. Na prijave smrti se često gleda samo kao administrativnu proceduru, pa je i njihov kvalitet nekad upitan. U suštini, često je smrt kompleksan proces na koga više ili manje utiče više uzroka – kombinacija hroničnih bolesti, faktora rizika i akutnih stanja – kovid je dobar primer za to.No, nesumnjivo je da se od hroničnih bolesti i stanja umire najčešće. Može da deluje da je problem u našoj iskrivljenoj percepciji. Ljudi svakodnevno umiru i, sem što je to lična tragedija za preminulog i njegove bližnje, od toga se uglavnom ne pravi javna senzacija. Možda je to pogrešno. Možda se zaista u medijima premalo govori o životima izgubljenim zbog gladi, malignih i drugih hroničnih bolesti. Jedan od razloga je i činjenica da mediji, kao i svi drugi privredni subjekti, funkcionišu po tržišnom principu, pa moraju stalno da prikazuju nešto što se „prodaje“, nešto što će imati „veliki broj klikova“. Teme iz zdravstva uglavnom nisu naročito popularne, a još je gore ako su pisane senzacionalistički. Spomenuta iskrivljena percepcija je slična onoj gde se privuče pažnja svih medija zbog jednog ili dva ubistva u Francuskoj ili Austriji, ali vest da je, recimo, u Avganistanu nastradalo 100, a u Etiopiji 50 ljudi prođe nezapaženo. Nažalost, vremenom nešto za nas postane očekivano (npr. da ljudi umiru od raka ili da ginu u Avganistanu), dok se pojave nečeg novog i neuobičajenog medijski mnogo više isprate.Međutim, sa kovidom je drugačije. Smrtnost usled kovida je manja nego smrtnost od raka. Ali, postojeći zdravstveni sistem je tako dizajniran da može da odgovori na potrebe obolelih od raka, kardiovaskularnih bolesti… Ne nužno odmah, ne uvek na najbolji način, ali u donekle društveno prihvatljivim okvirima (što i dalje ne znači da su ti okviri dobri – recimo višemesečne liste čekanja, nedostatak najnovijih lekova, ponekad neljubaznost zdravstvenih radnika…). Kod kovida nije najveći problem u njegovom letalitetu. Problem je u činjenici da se radi o zaraznoj bolesti koja se lako prenosi u odsustvu mera, i koja bi vrlo brzo mogla dovesti do velikog broja obolelih kojima treba pružiti zdravstvenu zaštitu, a da to prevazilazi kapacitete zdravstvenog sistema u ljudstvu, prostoru i opremi. To smo viđali na početku pandemije u nekim zemljama.

Čak i da kažemo da je smrtnost usled kovida među inficiranim 0,1% (samo kao primer, jer je pravu stopu smrtnosti među inficiranima teško proceniti), to predstavlja 8 miliona ljudi (ako pretpostavimo da su svi podložni infekciji, što još uvek ne znamo) – ako se preduzmu sve mere lečenja, a dvostruko više bez njih. Mi možemo da budemo sebični i kažemo pa dobro, ja nisam u nekom velikom riziku, nemam hronične bolesti (mada je pitanje da li to uvek možemo sa sigurnošću da znamo) i nemam preko 70 godina. Ali, šta je sa našim roditeljima, bakama i dekama, sa našim sugrađanima koji boluju od raznih hroničnih bolesti? Da li treba da pustimo da 10 miliona ljudi umre, ako već postoji način da im se život spase, samo zato što od drugih bolesti umire još više?Dodatni problem sa kovidom je što pandemija u velikoj meri okupira zdravstvene sisteme zbog ljudi čiji je život neposredno ugrožen, pa ne ostaje dovoljno prostora za ljude koji imaju druge zdravstvene probleme, ali koji nisu toliko urgentni. Tek ćemo u periodu pred nama da saznajemo za posledice pandemije na hronične bolesnike koji ne mogu da dobiju potpunu zdravstvenu zaštitu, na izostanak prevencije – razmislimo samo koliko se manje ljudi u pandemiji bave sportom i rekreacijom, kao i ozbiljne posledice ataka na mentalno zdravlje, usamljenost, prekida porodičnih kontakata…”Nošenje zaštitnih maski kao tema, koja razdvaja i polarizuje ovo društvo isto kao i politička orijentacija njenih građana, takođe se stalno provlači kroz medije, društvene mreže, obične razgovore običnih građana na ulici, pijaci, u prodavnici. Da li nas i kako ove maske štite? Zašto je postalo toliko “upitno” da li one sprečavaju dalje širenje zaraze, da niču razni “pokreti” protiv zaštitnih maski?“Na nošenje maske može da se gleda sa dva aspekta. Zdravstvena korist pravilnog nošenja maski je neupitna. Maske ne mogu u potpunosti da spreče infekciju, posebno kod onih koji su u direktnom i bliskom kontaktu sa zaraženom osobom – prvenstveno se to odnosi na zdravstvene radnike (izuzev maski posebno prilagođenih za te svrhe). Ali, maske mogu da smanje količinu čestica koje se izbacuju kroz nos i usta u spoljašnju sredinu i time značajno umanje mogućnost zaražavanja.Drugi aspekt je društveni. Neki na masku gledaju kao na dokaz pokornosti – znak lojalnosti sistemu. Smatram to krajnje pogrešnim. Još jednom – ako protiv nečega treba da se protestuje, onda je to manjak zdravstvenih radnika, nejednakosti u društvu, premala izdavanja za zdravstvo, školstvo, kulturu, nauštrb povlasticama bogatima, sve manje slobode govora, slobode kretanja, itd. Bojim se da se ovde radi o nečem drugom – ne o protestu protiv sistema i protiv vlasti, već o protestu protiv nauke, protiv razuma. Time se stvara pogodno tlo da za neke nove proroke i spasioce.I zaista smo svedoci sve agresivnije uloge crkve, nametanja tzv. tradicionalnih vrednosti – drugim rečima, vraćanje u srednji vek, a vidimo i da se stvaraju neki samoinicijativni odredi „inkvizicije“ koje ustaju u odbranu tih nekih „vrednosti“ tako što maltretiraju sve one koji su drugačiji i slabiji, uskraćuju slobodu mišljenja, govora i umetničkog izražavanja, gledaju na žene kao na mašine za rađanje, a na muškarce kao na topovsko meso. Svet je to sve već video i proživeo, posebno su velike epidemije bile praćene takvim pojavama, ali se čini da intelektualci nikad nisu bili tiši nego danas. Pa i u ta stigmatizovana „komunistička“ vremena, ljudi kod nas su protestovali i protiv ruske invazije u Mađarskoj i Čehoslovačkoj, i protiv rata u Vijetnamu, i protiv represije u Poljskoj. A danas, gotovo jedini preostali oblik javnog protesta su litije.https://youtu.be/ufUqk8k_rA4Nažalost, arogancija pojedinih predstavnika vlasti i crkve, koji i sami ne koriste maske u svakoj prilici, ne drže rastojanje i okupljaju se u većem broju od preporučenog, te nesmetano putuju dok je to građanima onemogućeno, samo dodatno šalje poruku da nismo svi jednaki i da ne važe za sve iste mere. Posebno je problematično što malo-malo pa neki predsednik, premijer, ministar ili crkveni velikodostojnik se razboli od kovida. Kakva je tek to pogrešna poruka koja se šalje građanima! Dakle, za njih nije bio problem što su se rizično ponašali i što su se razboleli, jer oni rade bitne stvari za naše dobro…Koliko smo u društvu nejednaki govori i činjenica da, dok se mnogi preminuli od kovida sahranjuju u crnim vrećama i metalnim kovčezima, onim odabranima se organizuju velelepni ispraćaji sa hiljadama zvanica i sa ljubljenjem pokojnika. Dok su posete obolelima zabranjene, odabrane obilazi čitava svita. I dok se ozbiljno oboleli smeštaju po sajamskim halama, odabrani „bez tegoba“ koji se „dobro osećaju“ se primaju preventivno na najprestižnije klinike i prati ih „konzilijum lekara“. I protiv toga se skoro niko ne buni.”Da li se nazire kraj epidemiji, da li ćemo se vratiti u “normalan” život uskoro, ili taj kraj nagoveštava proleće 2021. i vakcina?“Zabrinjava što i nakon godinu dana od početka pandemije njoj se ne nazire kraj. Imamo apsurdnu situaciju kao iz nekog prednaučnog doba da se veruje u čudo koje će rešiti sve. Paradoksalno, sad se očekuje da će to čudo – vakcina, biti produkt nauke, ali opet je takav pristup nenaučni. A naučni pristup bi značio primenu svih onih mera koje su zasnovane na višedecenijskom iskustvu. To verovanje u čudo podrazumeva da će vakcina biti uspešna i da će se njenom masovnom primenom, verovatno 2022. ili 2023. godine vakcinisati većina svetskog stanovništva i da će posledično pandemija biti zaustavljena. Za to vreme se očekuje da biznis normalno teče. I ovakav scenario je zasnovan na pretpostavkama da će ili vakcina stvoriti dugotrajan imunitet svake godine, a da se virus neće značajnije promeniti – ili će se vakcinacija ponavljati svake godine, kao što je to slučaj sa vakcinom protiv gripa.Ozbiljan pristup mora da uključuje sve one mere koje će dovesti do minimalnih restrikcija u ljudskim pravima i slobodama, a da će istovremeno biti delotvorne. I dok neke zemlje neopravdano zatvaraju granice i sprovode masovna testiranja čija je opravdanost upitna, zdravstveni radnici se raspadaju od posla, mnoge zemlje nemaju dovoljno kapaciteta da testiraju sve ljude sa simptomima, nemoguće je ispratiti sve kontakte. Mnogi građani su prisiljeni da putuju na posao i rade u uslovima koji ne pružaju dovoljnu zaštitu. Sve dok vakcina ne bude dostupna za sve, život ne bi smeo da stane – mnoge druge mere mogu biti veoma delotvorne.Iako je početak epidemije bio brutalan, u tom početku ukazala se i nada da ćemo, sad kad smo se opekli, naučiti neke lekcije, da će se razviti jedna globalna solidarnost i svest da svet mora biti mnogo bolje mesto za život. Nažalost, desilo se slično kao i za vreme svetske ekonomske krize 2007-2008: umesto da oni koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem odgovorni za nastalu krizu snose posledice i da se sprovedu korenite reforme, kapitalizam se veoma brzo konsolidovao i okrenuo situaciju u svoju korist (naravno, tu ne mislim na male privrednike i preduzetnike koji snose velike posledice pandemije). Bojim se da sa već osetnim posledicama pandemije po privredu, u bliskoj budućnosti se može očekivati još drastičniji atak na ljudska i građanska prava i slobode, kao i na prava radnika, njihove zarade i standard. I kao i 2007-8. i sada se očekuje da građani snose posledice krize, a ne oni koji su ogrezli u bogatstvu i koji i tokom pandemije iz dana u dan postaju sve bogatiji.Ipak, svi više i sve otvorenije se govori o nekim globalnim ciljevima.”Koji se to globalni ciljevi spominju?“Prvi je uvođenje univerzalnog osnovnog prihoda koji bi svaki stanovnik planete dobijao bez obzira na svoj radni status, državljanstvo, uzrast.Drugi cilj je ograničenje ličnog bogatstva i svođenje u neke društveno prihvatljive okvire. Ovaj cilj uključuje i revalorizaciju rada i znanja – ne mogu rad i znanje jednog direktora nekog hedž fonda ili jednog fudbalera da hiljadu ili milion puta više da vrede od rada i znanja jednog, recimo, neurohirurga. Neprihvatljivo je da ljudi koji rade u nekomercijalnim delatnostima kao što su umetnici, novinari, zdravstveni i prosvetni radnici, naučnici, budu kažnjavani mizernim zaradama zato što „ne ostvaruju prihod i ne posluju tržišno“. Ne može svaki rad i njegov rezultat da se posmatra sa aspekta tržišta. Takođe, neprihvatljivo je da se enormna bogatstva stiču bez rada i znanja – nasleđivanjem, igrama na sreću, berzanskim mešetarenjima, zelenašenjem, rentiranjem, prodajom informacija o korisnicima usluga, bliskošću sa vlastima…Treći cilj je drastično smanjenje dužine radnog vremena (na 15 sati nedeljno). Poslednjih decenija točak istorije se kreće unazad i mnogi životi danas su se sveli samo na rad i na fiziološke potrebe. S jedne strane, radi se sve duže i sve više, a zarade su realno sve manje. Cene nekretnina vrtoglavo rastu i mnogi radnici sebi ne mogu da priušte da stanuju blizu radnog mesta, pa se puno vremena gubi na putovanje. A život bi morao da bude prvenstveno nešto drugo: zadovoljavanje ličnih potreba za znanjem, fizičkom aktivnošću, društvene aktivnosti, provođenje mnogo vremena sa članovima porodice i prijateljima, briga o starima… To i jeste neki život koji danas žive oni koji mogu da ne rade – za koji rade drugi ili koji žive od nasledstva ili rentiranja. A to bi trebalo da bude život za sve, gde je rad samo jedan segment čiji cilj nije da se čovek prehrani, plati račune i poreze, već da se kreativno ostvari, da da svoj doprinos zajednici u onome u čemu je najbolji.Sledeći cilj je redefinicija pojma slobode i jednakosti. Danas se pod slobodom podrazumeva uglavnom pravo na život. Sve ostale slobode su relativne. Tako da su ukinute slobode kretanja i naseljavanja – čovek ne može da odluči gde želi da živi, o tome odlučuje poslodavac – jedino ako on smatra da mu je potreban takav radnik, dozvoliće mu da se naseli. Čovek nema slobodu izbora zanimanja – prisiljen je da sa bavi onim što će mu obezbediti egzistenciju. Suženo je i pravo na obrazovanje – ono zavisi opet od toga gde čovek živi i kakve su njegove finansijske mogućnosti. Dakle, cilj je sloboda kretanja i naseljavanja, besplatno zdravstvo, obrazovanje na svim nivoima, informisanje, kultura, rekreacija.Nažalost, kao i uvek tokom istorije, oštrica radničkog mača preusmerava se ka onima koji su u društvu najslabiji i najranjiviji – na migrante, na manjine, građani se pujdaju na svoje komšije, umesto života u slobodi nude im se „svetinje“, mitovi, nacionalizam… Ma koliko borba izgledala dugotrajna i uzaludna, odgovornost intelektualaca je danas veća nego ikad – odgovornost za iznalaženje alternativa, njihovu argumentaciju i javno zagovaranje. Sve se to može ostvariti samo u uslovima globalne i lokalne solidarnosti.Tri od četiri navedena cilja praćeni su narastajućim dokazima o delotvornosti – knjiga Utopija za realiste (dostupna besplatno na internetu) mladog holandskog istoričara Rutgera Bregmana navodi ih u izobilju. Za ograničenje ličnog bogatstva potrebno je više političke hrabrosti, ali i solidarnosti najbogatijih, koje se neće iskazivati milostinjom, već odricanjem najvećeg dela sopstvenog bogatstva u korist društva. Da ne bude zabune – pitanje javnog zdravlja i zdravstva uopšte prvenstveno je političko i ekonomsko, a ne stručno pitanje. Da zaključim: ako se pod povratkom na „normalno“ nakon pandemije podrazumeva povratak na staro, to bi predstavljalo užasan poraz čovečanstva. Posle pandemije, pa već i tokom nje, treba se težiti boljem, koje neće dovesti čovečanstvo u sličnu situaciju u budućnosti – u suprotnom, život nam se može pretvoriti u permanentnu pandemiju.”Izvor: Storyteller