Podeli:
Aleksandra Gavrilovic
Foto:Privatna arhiva

Aleksandra ima 47 godina. Devedesetih je bila na ratištu, mobilisana je i na samom početku bombardovanja, a danas živi kao trans žena u selu kod Ljiga suočavajući se sa svim stegama male sredine, ali i situacije izazvane epidemijom koronavirusa.

Naime, Aleksandra živi od socijalne pomoći koja iznosi tek nešto više od 10.000 dinara, što ni izbliza nije dovoljno za životne namirnice i lekove koji su, kako kaže, “od izuzetnog značaja za njeno fizičko i mentalno zdravlje”.

“Ja sam u procesu promene pola skoro tri godine, na hormonskoj terapiji skoro šest meseci. Trenutno samo za lekove izdvajam osam hiljadarki mesečno, a nezaposlena sam. Nažalost, u našoj zemlji hormone kupujemo na crno jer nisu na pozitivnoj listi lekova. Borimo se za to da se nađu na pozitivnoj listi, ali za sada teško. Zato terapija i košta toliko”, priča Aleksandra Gavrilović za portal Nova.rs.

Po njenom proračunu, potrebno joj je 20.000-25.000 dinara da izgura mesec. “Ja sam skromna devojka”, kaže Aleksandra. Ipak, pronalazak novog posla, čak i za minimalac, trenutno joj deluje kao nemoguća misija.

Aleksandra Gavrilovic
Foto:Privatna arhiva

“Devedesetih sam bila na ratištu, posle sam radila kao ton majstor na radio i TV stanicama, a u poslednje vreme uglavnom radim honorarno, kao statista u domaćim ostvarenjima. Međutim, sad je i to stalo, a od socijalne pomoći ne mogu da preživim. Jako je teško naći posao, jer ja izgledam kao žena, a kad pogledaju dokumenta, tu je slika muškarca. Potrebno je da prođe godinu dana od početka uzimanja hormonske terapije da bih mogla da promenim dokumenta, da i zvanično budem Aleksandra. Posle pripremam dokumentaciju za operaciju koja košta 110.000 dinara, tako da ću i za to morati da skupim novac”, objašnjava Aleksandra, čiji je poziv u pomoć odjeknuo društvenim mrežama.

Aleksandra Gavrilovic
Foto:Privatna arhiva

Odgovor čeka u Moravcima kod Ljiga.

“Od rođenja tu živim, povremeno sam u Beogradu kad radim ili odsednem kod drugarice, jer tamo ne mogu da platim stan. Iskreno, veoma je teško živeti kao transrodna žena u maloj sredini, ima dosta diskriminacije. Dugo sam imala problema s jednim momkom, jurio me je i tukao, tako da sam na kraju podnela tužbu. Moji me podržavaju, ne i cela familija, ali najbliži da. Zahvaljujući njihovoj podršci sam i ušla u ovo”, ističe Aleksandra.

Aleksandra Gavrilovic
Foto:Privatna arhiva

Priznaje nam da se oduvek osećala kao žensko, seća se kako se u školi radije igrala lastiša, nego rata… Rat ju je, međutim, dočekao u devedesetim, koje je provela na terenu, čeličeći se s puškom u rukama.

Pročitaj i:

“Ja sam ’93. služila vojsku u Vršcu, za graničare. Onda je krenuo rat i bacili su me na reku Drinu u Loznici. Posle su nas slali na karaule, da vam ne pričam, svega sam se nagledala… I taman se to završilo i ja počela da radim na radiju i TV-u, ’99. kreće bombardovanje. Odmah sam mobilisana i upućena u Drinsku diviziju u Valjevu. Tad smo išli po šumama, selili se po vikendicama, školama… Tamo sam i astmu dobila”, priseća se Aleksandra, a onda ponovo nabacuje smešak.

“Da, svašta sam prošla. Ja sam uporna devojka i jaka devojka, nosila sam i pušku, kao major Helena. Ima nas”, klima glavom.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar