Bio sam u dva rata (ne svojom voljom), ali ono gaženje ljudskog dostojanstva koje sam doživeo tokom skoro desetosatnog čekanja u kovid ambulanti u Borči malo se s čim može uporediti. I to ne krivicom lekara i sestara.
Preterujem? Ne znam, nemam dedu koji je prelazio Igmanski marš recimo, ali kontam da su prsti nečijeg dede bili u istom, smrznutom (ili drvenom, što reče jedna gospođa u beskonačnom redu) stanju kao i moji.
I dok mi se kolena tresu, obliva me 16-ti znoj od jutros, a sve to garnirano stalnim mučninama do nivoa povraćanja po svim ljudima oko mene (otkako sam došao, uvek je bilo 30 ljudi ispred, jer stalno dolaze neki “po rezultate” i preređuju nas, običnu pešadiju) roje mi se brojne besne misli po glavi.
Antivakserske budale stop: tri puta sam vakcinisan i vakcinisaću se još koliko god bude bilo potrebe, ako medicina i nauka kažu tako. No, ni to izgleda nije dovoljna brana za ovaj pakao od omikron soja, koji probija sve znane i neznane zaštite.
Dok ovo pišem stižu mi puš notifikacije kako je “Novak Đoković pobedio zle Australijance” i sve u tom tupavom kvazipatriotskom tonu, kako samo domaći mongoloidni tabloidi vazda željni krvi umeju da serviraju priču. Sve za klik.
Žena mi je od svih ljudi na planeti svedok koliko sam se noći budio i tresao zbog tog giganta u pikanju loptice, ali trenutno – pripišite to mojoj jako visokoj temperaturi, narastajućoj do nivoa eksplozije nervozi ili nečemu trećem, tek, empatije mi ponestaje za “herojski podvig najvećeg Srbina”.
Štaviše, osećam gađenje prema delu onog što reprezentuje ta individua, a tiče se svega ostalog van terena. Na stranu siledžijski i maloumni (a predizborni) potezi australijskih vlasti, Novak nije nikakav lider slobodnog sveta, već osoba koja u ključnoj fazi svoje karijere, nadomak istorije, dozvoljava sebi ovakvu blamažu i poniženje sve ne bi li dokazao – šta tačno?
PROČITAJ JOŠ:
Primer s nevakcinisanjem koji daje ostatku čovečanstva je za duboki prezir. Voleo bih da gos’n teniser dođe u ovaj red ovde, da izbleji jedno 9 sati s ovim ljudima, od kojih se pola i bukvalno rastaje sa životom, objasni zašto je to eto vakcina štetna i kakvo zlo može naneti njegovom super telu. A onda može mirne duše da se vrati grljenju drveća, jutarnjim pozdravima suncu, napajanju mističnom energijom na bosanskim piramidama ili divljenju (ne)delu notornog Jovana Deretića.
Za one antivakserske idiote evo još jedno pojašnjenje, da ne skoče opet sa svojim nebulozama u rangu ravne Zemlje: svi vakcinisani, a to mi je svo četvoro lekara u smeni potvrdilo, a i ne samo oni, već i brojni drugi stručnjaci, imaju neuporedivo veće šanse da se brzo i relativno lako izbore s kovidom nego da su rizikovali i propustili vakcinaciju. Uostalom, osvrnite se oko sebe i prebrojte mrtve od korone, a onda razvrstajte one koji su primili i one koji su odbili vakcinu. Matematika je neumoljiva.
No, vratimo se u ambulantu: upravo na rukama unose ženu koja se onesvestila u redu, posle ko zna koliko sati neljudskog čekanja u redovima koji nisu ničija briga.
Deset minuta pre onesvešćene pored svih nas, a bilo nas je ne manje od 200, prošla je bakica u svojim osamdesetim, tresući se cela i oslanjajući se na svoju unuku, pretpostavljam.
Koliko se samo ljudi pridržavalo za zidove, borilo se za dašak vazduha između onih krkljanja u pauzama kašlja koji nikako da prestane? Video sam bar troje ispred mene kako im se noge tresu od groznice.
U susednom hodniku čujem ženu kako zapomaže: “Ljudi, primite me, ako boga znate, svaka kost u telu me boli!”. Ovakvih primera totalne ljudske degradacije nagledao sam samo jednom na VMA, kad sam radio reportažu o “paklenoj sredi”, danu kad je ova ustanova dežurna za ceo Beograd.
Ovakve situacije u nekim ljudima bude ono najgore, pa se moglo čuti i ovo:
“Tek petnaestu ste me primili po redu, a bilo mi je najgore od svih vas”.
Ili ovo:
„Ajde bre, ulaze ove zdrave kobile, mogu volu rep da iščupaju, a ja mrtva bolesna, ne mogu da se maknem”.
Doduše, bilo je i duhovitijih, koji su u sveopštem crnilu uspeli da se našale na račun naše muke zajedničke. Ljudi, toliko nemoćni od patnje koju proživljavaju, u nekom momentu kreću s pričom: „Jednom kad preležimo ovo ima da se okupimo i napravimo žurku“, reče neka gospođa. „Ja ću doneti žu-žu“, ispali bucmasti mladić pored nje, i svi prasnuše u smeh.
A bilo je i ovog: kasni se s rezultatima, jer ljudi čekaju u nekoliko redova: da predaju knjižicu, da ih prozove doktor, da uzmu odštampan nalog od doktora za dalje analize, pa onda red da se te analize urade, pa čekanje na rezultate analiza, pa ponovo red kod doktora za dijagnozu. I svi nekako stižu na red, osim ovih što čekaju rezultate. Tek, neko iz tog reda besno odbrusi: „A mi, kad će naši rezultati, kad mi dolazimo na red, dajte bar neku informaciju, satima dreždimo ovde“. Na to čuješ: „Kad smo već kod informacija, šta je uradio Partizan“…
Gde su tu doktori i sestre, pitaće se možda neko od vas? U od strane predsednika republike nedavno svečano otvorenom novom Domu zdravlja u Borči, velikoj, impozantnoj zgradi, u prvoj smeni radila su dva (i brojem: 2) doktora i tri (3) sestre. Isto toliko u drugoj. U onolikom Domu zdravlja. Četiri kancelarije, dva hodnika i red sve vreme dugačak bar 30 metara.
Da se odmah razumemo: ništa ti namučeni ljudi nisu krivi. Neko, a pomenućemo par redova dole i određena imena, uvalio im je ne vruć, nego krompir toliko vreo da se ne može držati u rukama. Doktori i sestre su samo bili surovi i jako, jako umorni profesionalci jer ovo već predugo traje i postaje njihova ružna svakodnevica.
U svom tom cirkusu bilo je i montipajtonovskih situacija, ali namerno neću da ih pominjem, jer tim profesionalcima koji krvavo zarađuju svoj dinar treba pomoć, a ne ismevanje.
I kad se onaj besan narod, posle ko zna koliko sati čekanja na snegu i minusu, usudio da pita zašto sve ide toliko sporo, dobili smo vrlo precizan odgovor:
“Imate ministra zdravlja, direktora ove ustanove, pa se žalite njima”.
Dakle, da pišemo, dok se borimo za vazduh, Zlatiboru Lončaru, osobi vrlo prozaičnog, a zlokobnog nadimka ili onom dr Aleksandru Stojanoviću, što se u istoriju beščašća upisao kontinuiranim i nikad procesuiranim mobingom, o čemu postoje i ozbiljni materijalni, da ne kažem zvučni dokazi.
Tog ponedeljka, 10. januara, u čekaonici iz pakla bilo nas je iz matične Borče, ali i iz Koteža, Krnjače, Padinske Skele… Pa reče neko iz Skele kako i tamo ima veliki Dom zdravlja, no niko se od nadležnih ne seti da otvori kovid ambulantu. Kad bi svaka opština s leve strane Dunava otvorila po jednu kovid ambulantu, rasteretila bi se Borča i otčepio ovaj jezivi čep.
Napomena: prema nekim podacima, na levoj obali Dunava živi oko 300.000 ljudi. Svi oni koji imaju nesreću da se razbole baš ovih dana propatiće zajedno s onih četvoro doktora i šest sestara – u obe smene. Verovatno bi doktor-funkcioner-naprednjak (a kako drugačije?) što voli da mobinguje i preti kolegama u nekom od svojih učestalih TV gostovanja na toksičnim nacionalnim frekvencijama mogao da objasni zašto je čitav jedan Niš stavio u ruke tako malo lekara. Na birou ih bar ima koliko hoćete, ali treba ih i platiti, a ne samo držati na šestomesečnom (neplaćenom) stažiranju.
No, ko će o tome da misli usred utrke da se što bolje dodvorimo Novaku. I kod nas su izbori uskoro, svako igra svoju igranku kako njegovoj guzici najviše odgovara, posebno političari. Nije tu taj australijski skot ništa drugačiji od ovdašnjih skotova.
I uzalud svako malo: “Pa opet glasajte za Vučića”, što promrsi poneko iz onog reda iz pakla. Ljudi škrguću zubima, nema opšteg konsenzusa da su bukači u pravu, srpska su to posla vekovima, zato smo i tu gde jesmo.
Pročulo se ovih dana da su gotovo svi iz porodice onog koji se najčešće ne skida s TV ekrana prošli kroz Bežaniju, zbog ove pošasti od omikrona. Ruku dajem da nijedan od njih nije čekao ni 9 minuta, kamoli 9 sati.
P.S.
Pedantnim statističarima evo par podataka: na predaju knjižice čekao sam od 9 ujutru do 15:52 (po jakom snegu i bez kišobrana). Onda još 10 minuta na pregled kod lekara. Onda još 35 minuta na antigenski kovid test, koji se radi i u privatnim domovima zdravlja, ali ga državne kovid ambulante ne priznaju (zašto, dođavola?). Onda se čeka jedno sat vremena da taj test bude gotov, pa još ko zna koliko minuta da ga doktor pregleda, jer kreće sveopšta jurnjava da se sve stigne i svi pacijenti namire.
(Moje) prolazno vreme: 9 sati i 19 minuta. Iz Doma zdravlja u Borči išetao sam tačno u 18:19, s pozitivnim nalazom u rukama.
BONUS VIDEO: Gužve ispred beogradskih kovid ambulanti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare