10
Kad smo je zamolili za intervju, Aleksandra Romanov (20) iz Pančeva je pitala: "Zašto baš ja? Ja sam jedna obična devojka koja se trudi da živi svoj život najbolje što može". I ona to zaista i jeste, obična i nasmejana studentkinja psihologije koja je, uprkos tome što je ostala bez vida zbog teške bolesti, nastavila da korača uspravno jer, kako kaže, život tu nije stao. Samo je važno prihvatiti ga takvog. A ona je to uradila. Danas je ispunjena i samostalna, ima posao, a njena važna poruka nakon svega glasi - uživaj u životu.
Saznanje da bolujete od opake i teške bolesti je, samo po sebi, strašno i stresno.
Više ništa nije kao pre, život se menja, a postavlja se najvažnije pitanje – hoću li i dalje živeti.
Aleksandra je imala samo 13 godina kada su joj lekari ustanovili rak mozga veličine pomorandže. Njenim roditeljima se srušio ceo svet, dok ona, kao tinejdžerka, još uvek nije bila svesna šta se dogodilo i šta će se događati u narednom periodu.
A onda je, nakon operacije, izgubila vid. Ni tada nije bila potpuno svesna mraka u kom se našla, misleći da će, kao što je naišao, brzo izaći iz njega. Ali nije. Posle dve godine, shvatila je da mrak u njenim očima zauvek ostaje. Ali ne i mrak u njenom životu.
Iako nam ne dozvoljava da je nazovemo herojem, Aleksandra jeste heroj same sebe jer je, pored toga što je pobedila rak (iako joj je oduzeo vid), pobedila samu sebe. Ovo je njena priča.
„Ne bih volela da budem heroj ove priče. Volela bih da budem jedna obična devojka koja se trudi da živi svoj život najbolje što može. Ne volim sažaljenje, ježim se toga. Nije mi kompliment kada me neko pozove i kaže: Jao, plakala sam dok sam slušala o tebi. Meni je zapravo drago ako je nešto od mojih reči doprlo do ljudi“, kaže Aleksandra odmah na početku razgovora, opominjujući nas da je „ne veličamo“, iako bismo mi to voleli jer, retkost je videti mlado, nasmejano i ozareno lice uprkos velikim bitkama koje je, naravno, izvojevala. Ali, trebalo je izboriti se.
No, kako nam dalje priča, kada je obolela, nije znala šta ju je snašlo. I dalje je, kao što je to tipično za tinejdžerke, „hodala po oblacima“, dok je njena porodica pronalazila načine kako da je spasi.
PROČITAJTE JOŠ:
10
0
0
„Imala sam samo 13 godina kada su lekari otkrili da imam rak. U tom trenutku nisam ni znala šta je to, niti o kakvoj bolesti se radi. Uopšte nisam bila svesna da postoji mogućnost da me više nema. Nekako sam kroz taj period zaista prošla kao po oblacima, a to je sve zbog moje porodice koja je takva kakva jeste. Bila je uz mene sve vreme, nisam osetila bol, nisam mnogo osetila neprijatnih stvari i sve je prošlo brzo i lako“, nastavlja Aleksandra.
Zbog velikih glavobolja, Aleksandru su roditelji često vodili lekaru. Govorili su da ima otečene sinuse i da nije ništa strašno.
Đavola! Rak je već narastao veličine pomorandže!
„Samo saznanje da bolujem od raka bilo je dosta teško, sada kada govorim sa ovom pameću i u ovim godinama jer sam starija i zrelija nego pre šest godina. Hvala Bogu, roditelji su insistirali da me vode na skener, da sve isproveravamo, iako su lekari u Pančevu govorili da nema potrebe i da je sve u redu. Međutim, počeo je vid da mi se muti, a levo oko postajalo je sve čudnije i čudnije. Nekako je izgledalo kao da se pomeralo. Roditelji su me odveli na Klinički centar na skener i doktori su ustanovili da imam ogroman rak na mozgu veličine pomorandže, na potiljačnom delu“.
Usledila je hitna operacija jer je rak pritiskao primarnu vizuelnu zonu u kojoj se nalazi centar za vid. Nažalost, Aleksandri je vid oštećen.
„Nakon operacije imala sam zračne terapije koje su dokrajčile vid, tako da je on u potpunosti nestao. U prvom trenutku to nije bilo tako strašno, niti teško. Dete kao dete, prihvatila sam to lako i brzo, misleći da kako je vid brzo nestao, tako će se i vratiti. Nisam shvatala da će tako biti čitavog života. A onda je usledilo saznanje da se situacija neće promeniti. To je bilo jako teško“, priča ova mlada devojka.
Međutim, postepeno, Aleksandra je uspela da se „izbori sama sa sobom“ i da prihvati novu sebe.
„Uz porodicu, prijatelje, svakodnevne obaveze koje imam, uspela sam sve to da izguram, tako da slobodno mogu da kažem da danas živim jedan lep i ispunjen život. Priznajem, svaki put kada odem na kontrolu pitam lekare da li postoji nešto, ima li nekih naznaka da će se vid vratiti. Međutim, oni to ne mogu da mi kažu. Zapravo, ne mogu da mi kažu da će mi se vid vratiti, ali ni da neće jer je specifična situacija i mozak je, kako smatraju, čudo. Ali ja znam kakva je trenutno situacija, a to je da ne vidim i da se na takvo stanje moram navići i naučiti da živim s tim. I zaista je tako. Ako mi se vid nekada vrati, sjajno, biću presrećna, ali moj život nije stao onog trenutka kada sam ga izgubila“.
PROČITAJTE JOŠ:
Aleksandra je, uprkos svemu, rešila da se posveti obrazovanju sebe.
Završila je srednju školu za slepu i slabovidu decu, Pravno-birotehničku u Zemunu. Iako je shvatila da pravo i ekonomija nisu njen faks, trudom i radom uspela je da dobije diplomu.
„Taj period mi je bio i lep i ružan. To je škola koja ima isti program rada kao redovna, samo što je specijalizovana jer ima Brajove mašine, govorne programe, taktilne trake za lakše kretanje osoba koje su slepe i slabovide. Prva i druga godina bile su mi izuzetno teške dok sam se navikla na sve, pa i na sam Zemun. Tada sam počela prvi put da se samostalno krećem po ulicama, pomoću belog štapa“.
Tu je, kaže, usledila borba sa samom sobom.
„Kada bih izašla na ulicu, pomislila bih: Jao, gledaće me ljudi, svi će da bulje u mene. Osećala sam strah. Trebalo je da prođe određeno vreme da bih postala ravnodušna na to. Kretala sam na obuku, pa odustajala jer mi je bilo teško da prihvatim da postoji jedan sasvim novi način funkcionisanja za mene i da taj način uključuje hiljadu novih izazova. Plašila sam se tih pogleda ljudi, znala sam da će biti neprijatno. Onda sam rešila sama sa sobom. Rekla sam sebi. Aleksandra, ne vidiš ljude oko sebe, baš te briga, neka te gledaju, nećeš to ni znati uostalom. Imala sam jasan motiv, a to je da budem oprezna, pažljiva, samostalna i da stignem od tačke A do tačke B. I uspela sam“.
Aleksandra studira psihologiju na Filozofskom fakultetu. Iako je brucoš i ima dosta obaveza, ona je i zaposlena. Ali Aleksandra posao ne gleda u smislu zarade, nego je taj rad zaista ispunjava i čini srećnom.
„Radim u jednom restoranu koji od prošle godine ima novi koncept poslovanja, a to je večera u mraku. To je jedna fantastična stvar. Radim kao host, dočekujem goste, razgovaram sa njima o temama koje pogađaju slepe i slabovide osobe. Što se tiče studiranja, teško je, naravno, ali je ono što volim i čime želim da se bavim, tako da ni fakultet ni posao ne doživljam kao obaveze. Dok god radim ono što volim, meni to nije teško iako možda sa strane deluje da jeste“.
Iako živi u studentskom domu, Aleksandra kaže da je poput vuka samotnjaka.
Teško prima nove ljude u svoj život, a one koje ima, čvrsto drži kraj sebe.
„Ja sam više onaj tip koji će da sedi i da čita knjige, gleda filmove i serije. Imam svoj krug prijatelja koji je mali, zatvoren, ali takva sam i tako mi odgovara. Tako je bilo i kada sam krenula na fakultet. Bilo je teško u početku jer sam odbijala da imam asistenta, htela sam da budem sama. To je bio teži put do mog potpunog oslobađanja, pa dok sam se navikla, trebalo je da prođe vremena“, kaže ova pozitivna devojka.
BONUS VIDEO: Preporuke prof.dr Putnika – kardiovaskulatne bolesti (14.6.2023)
