0
"A kako ćeš ti takva da radiš?", "Jesi li sigurna da ćeš moći da se popneš na četvrti sprat pošto zgrada nema lift?", "Ovaj posao nije za tebe", "Da li si zainteresovana za posao čistačice?", ovo su samo neki od odgovora koje, nažalost, osobe sa invaliditetom često dobijaju od firmi kada pitaju za posao. Poslodavci ih "etiketiraju", a da im ne dozvole da se oprobaju i pokažu na radnom mestu. Ljubica Vladušić (37) iz Beograda o kojoj je Nova.rs pisala pre nekoliko dana, već deset godina ne može da pronađe posao iako je završila dva fakulteta i upisala doktorske studije. Razlog je taj što je ona osoba sa 50 odsto telesnog oštećenja zbog cerebralne paralize. S druge strane, da postoje savesni i odgovorni poslodavci koji zaista cene znanje i trud, primer je priča Milice Knežević (30) iz Zrenjanina kojoj je, pošto je u invalidskim kolicima, omogućeno da ima asistenta uz sebe gde god ima potrebe za tim, prilagođen joj je toalet, kao i prilaz do same zgrade.
Ljubica veruje da je njeno krhko zdravlje doprinelo tome da sa svojih 37 godina još uvek nema posao. Ona za Nova.rs kaže da joj godine prolaze u slanju prijava za posao i odbijanju, a izgovori se gomilaju.
„Lakše im je da plate penale nego da me zaposle. Kad sam diplomirala, svuda sam slala CV. Svaki put me neko odbije za nešto, više se i ne sećam zbog čega tačno. Poslednji CV poslala sam možda pre dve nedelje. Ipak, ništa i dalje“.
Prijavljivala se, kako kaže, za razne poslove, nadajući se da će nešto „ubosti“.
„Prijavljivala sam se za razne poslove – od sekretarice do nastavnika, ali bez uspeha. Kod mene je problem što ne mogu da radim osam sati, mogu šest, pošto imam neuromišićno oboljenje. Ne smem previše da sedim, ne smem previše da stojim. Ne mogu previše ni da kucam, počnu da mi otiču noge, zabole me leđa. Imam problem i sa očima“.
Problem je, kaže, što su sve osobe sa invaliditetom stavljene u isti koš.
„Na birou su mi ranije nudili da čistim i slično. Nude te poslove koje niko neće, pa, hajde, neka budu za invalide. Ne gledaju to sa aspekta da se pruži ljudima prilika da rade posao koji mogu da rade, u onom obimu u kom mogu da rade. A ne da imaju propisana mesta u koja će ih gurati, nije to poenta. Zašto sam ja tražila školu? Tamo mogu da radim kao zdrava osoba, ja to mogu da izdržim. Ne mora niko da me zapošljava pod posebnim uslovima“, ističe Ljubica.
Pročitajte još:
S druge strane, ima i onih pozitivnih primera, kada poslodavac čini sve kako bi svom zaposlenom, koji ima određene zdravstvene poteškoće, olakšao obavljanje posla, a takva je priča Milice Knežević (30) iz Zrenjanina.
Milica je zbog saobraćajne nesreće koju je doživela sa svojih petnaest godina, zauvek ostala nepokretna. Težak udes nije je sprečio da nastavi da živi – često putuje kako po Srbiji, tako i van granica naše zemlje, pliva, roni, vesla, radi apsolutno sve ono što je mislila da više nikada neće moći. A pre četiri godine, Milica se zaposlila u jednoj softverskoj kompaniji koja joj svakodnevno pruža podršku i čini da se oseća kao i svi zaposleni.
„Nekada mi je bezveze da ističem ovakve stvari, jer smatram da bi trebalo da se podrazumevaju, ali znam kakvo je, nažalost i dalje generalno stanje prilikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Zato želim da podelim ovo kao jedan dobar primer“, priča nam Milica.
Objašnjava da se prilikom potražnje posla susrela sa različitim situacijama.
„Prilikom traženja praksi, a posle i razmišljanja o zaposlenju, susrela sam se sa raznim situacijama – od toga da ljudi uopšte ne mogu da pojme zašto bi ti želeo da radiš kada imaš invaliditet, do toga da budem pozvana na intervjue na mesta koja su potpuno nepristupačna za nekoga ko koristi kolica“.
Tako su je, kako navodi, jednom pozvali na razgovor za posao na četvrti sprat, a zgrada nema lift.
„Dešavalo se svašta. Kažu mi da sam odličan kandidat, ali da, eto, njihove kancelarije su u nepristupačnom prostoru i da je na meni da se snalazim kako bih tu dolazila“.
Milica je bila na praksi u kompaniji u kojoj danas radi. Pokazala je znanje i talenat, te je ubrzo dobila stalan posao.
„U kompaniji ‘Levi9 IT Services’ zaposlila sam se u toku četvrte godine osnovnih studija, a nakon prakse koju sam kod njih radila. Ono što je meni izuzetno značilo, kada sam prošla proces selekcije za zaposlenje i pre nego što smo potpisali ugovor, jeste što su oni na svoju inicijativu pokrenuli prilagođavanje radnog prostora. U mom slučaju, to je bilo prilagođavanje toaleta i prilaza do same zgrade“.
Pored toga, Milica često putuje jer je to u sklopu njenog posla, a poslodavac je pronašao najbolji način da se na putovanjima oseća sigurno.
„Obzirom da su deo mog posla i profesionalnog razvoja, putovanja u vidu poseta klijentima ili konferencijama, obukama, predavanjima, jedini način za mene da putujem jeste sa personalnim asistentom. I u tom segmentu zaista imam potpunu podršku od strane kompanije kako bih učestvovala u svemu što želim kao i bilo koji drugi zaposleni“, kaže nam Milica.
BONUS VIDEO: Majku sina u invalidskim kolicima komšiluk prijavio ponovo inspekciji zbog izgradnje rampe
