Ismail Zulfić (13) iz Zenice je rođen bez ruku, ali to ga nije sprečilo da ovlada mnogim veštinama i da pokaže i dokaže da je i nemoguće moguće. Ismail je naučio da piše i crta nogama, da rukuje kompjuterom i mobilnim telefonom, da skija i pliva. Na domaćim i međunarodnim takmičenjima iz tih sportova Ismail je već osvojio preko 40 medalja. Njegova mama Elmina u razgovoru za "Novu" ponosno priča o svom sinu koji ruši sve predrasude i stereotipe o deci sa invaliditetom, a posebno naglašava da je u svemu tome najvažnija volja deteta, a Ismailova je od samog početka bila velika.
Leonardo Da Vinči je rekao: Život je jednostavna stvar. Činiš neke stvari i u većini ne uspeš. Neke uspevaju, pa radiš više onoga što uspeva. Ukoliko baš dobro uspe, ostali te kopiraju. Tada ti počinješ raditi nešto drugo. Trik je u činjenju drugačijih stvari.
Ova izreka možda najbolje opisuje malog Ismaila Zulfića (13) iz Zenice koji je mali, ali samo po godinama. Ovaj dečak je najbolji primer optimizma, hrabrosti i vere kakav treba slediti.
Iako se, dok je bio mlađi, potajno nadao da će mu jednog dana porasti ruke kao njegovim drugarima, Ismail nije bio razočaran kasnijim saznanjem da se to ipak neće desiti.
Nijednog trenutka nije odustao, nego je prihvatio sebe takvog kakav je – bez ruku, ali s velikom voljom za životom i željom da uspe u onome što najviše voli, a to je plivanje.
Za Ismaila nema prepreka niti granica, a njegova mama Elmina u razgovoru za Novu kaže da mu po rezultatima koje je do sada postigao, mnogi predviđaju da će jednog dana osvojiti titulu svetskog prvaka u plivanju.
„Ismail je čudo od deteta. Neverovatna enrgija, ogromna srčanost, neverovatna volja i upornost, osmeh koji ne skida s lica i koji je sada već dobro poznat svima… To vam je Ismail“, kaže ona s ponosom već na samom početku razgovora.
Prisećajući se Ismailovog rođenja, Elmina priznaje da ni sama nije svesna u kakvu ličnost je izrastao njen sin.
Odgajiti dete sa invaliditetom nije lako, a najteže je objasniti mu zašto je drugačiji od ostale dece.
„On nije drugačiji, on je samo poseban. To smo mu stalno govorili. Jer za nas je on zaista poseban dečak koji je osvojio naša srca čim se rodio. Naravno, kada vratim film unazad, saznanje da naša beba nema ruke, da ima deformitet desne noge i stopala, bilo je teško. Bila sam u stanju šoka. Padala sam u nesvest, nisam želela to da prihvatim. Nemoguće! Kako nijedan doktor to nije video na ultrazvuku? Šta ja sada da radim?“, priča Elmina.
Osim što joj je doktor u četvrtom mesecu trudnoće rekao da ima manjak plodove vode, nikakav drugi ozbiljniji problem nije postojao.
„Rekli su mi da imam manjak plodove vode, ali da to nije strašno jer se ona gubi i nadoknađuje. Niko od doktora nije spomenuo da beba nema ruke, niti da uočavaju deformitet desnog stopala. Tako da sam iznela trudnoću ne sluteći šta će se desiti. Kada sam se porodila i kada su mi rekli kakva je beba, nisam verovala da tako nešto može meni da se dogodi. Zašto meni, pitala sam se. Međutim, kada sam ugledala Ismaila u sobi gde su bile i druge bebe, umotanog u benkicu, otvorenih okica, tada mi je bilo lakše. Na prvi pogled se javila neka neopisiva ljubav i povezanost s njim“.
PROČITAJTE JOŠ:
Početak je, naravno, bio težak i za nju i za njenog supruga. Trebalo je vremena da se oboje naviknu na činjenicu da je Ismail drugačiji, a imali su i važan zadatak pred sobom- trebalo je Ismaila naučiti da živi s tim.
„Mi smo se prilagođavali Ismailu. Imali smo veliku podršku porodice, prijatelja, a lepa reč i podrška da nismo sami u svemu tome nam je mnogo značila. Kako je rastao, sve igračke smo mu stavljali pred noge da bi mogao da ih dohvata. I tako je vremenom naučio sve nogama da radi. Kada je imao četiri godine, išli smo na vežbe motorike i tada je usavršio da se služi nogama kao da su ruke. Jedino ne može da ide u wc sam i u tome mu pomažemo“, objašnjava ona.
Kada je Ismail trebalo da krene u vrtić, roditelji su naišli na veliko nerazumevanje uprave koja je jednostavno odbijala da dečaka primi u svoju ustanovu.
„Vrtići su smatrali da će Ismailu biti potreban asistent i da neće moći ništa sam da radi. Bili smo na izmaku snage, ali smo slučajno pronašli obdanište koje je u potpunosti prihvatilo Ismaila, kako direktorka i vaspitačice, tako i ostala deca. E sad, Ismailu je trebalo vremena da se navikne. Skrivao se ispod stola, iza vrata, tako da sam nekih tri meseca bila sa njim u vrtiću kako bi se oslobodio straha. Njegova vaspitačica je napisala priču o njemu kao o leptiru bez krila da bi deca mogla da shvate njegov nedostatak, tako da je od tada sve krenulo kako treba. Zaista je imao prelepo detinjstvo, bio je voljen, pažen i prihvaćen“.
Tako je, naglašava Elmina, bilo i u školi.
Ismail je sada sedmi razred, a njegovi drugari mu svakodnevno pomažu u školskim aktivnostima.
Bilo je, dodaje, čudnih pogleda uperenih ka Ismailu, a on bi tada pokazivao drugarima kako može sve nogama da radi isto što i oni, pa je deci bilo zanimljivo.
Voli da se druži, da igra sa vršnjacima fudbal, stoni tenis, a najviše voli da pliva, iako je u početku odbijao da uđe u bazen.
„To je malo paradoksalno. Upisali smo Ismaila na plivanje kada je imao pet godina jer su tako savetovali lekari. Pošto je najviše u sedećem položaju, sagnut, rekli su da je najbolje zbog kičme da pliva. Slučajno nas je pozvala verenica njegovog trenera rekavši nam da je on osnovao jedini plivački klub za decu sa invaliditetom. Otišli smo u klub, međutim naišli smo na problem jer se Ismail jako plašio vode. Kao mali se nagutao vode u bazenčiću, pa je taj strah ostao prisutan. Ali, trener je očigledno znao šta radi jer je Ismail vrlo brzo bio u vodi. Toliko ga je ohrabrio i osnažio, da Ismaila kasnije nismo mogli da izvučemo iz vode. I tako je Ismail započeo svoju plivačku karijeru. Trener je prepoznao njegov talenat i ređala su se prva takmičenja“.
PROČITAJTE JOŠ:
Na bazenu se, kaže Elmina, Ismail najlepše oseća. Bazen je njegov prostor u kom je siguran, bezbedan i srećan jer nije sam. Trenira tri puta nedeljno i putuje za Sarajevo, ali to mu ne predstavlja problem, niti njegovom ocu koji ga vozi i čeka dok ne završi trening.
„Nama je najvažnije da je Ismail srećan, a vidimo da jeste. Ne znam šta će biti u budućnosti, ali mi smo tu za njega da ga učinimo srećnim i zadovoljnim. Tu su i njegove mlađe sestre koje mu na svaki način pružaju podršku. Ponekad i mi pokušavamo da radimo neke stvari nogom kao i on, ali ne uspevamo, pa nam se Ismail zaceni od smeha“.
Elmina ne krije koliko je ponosna na Ismaila. Ni sama ne veruje koliko je on dragocen i vredan.
„Ponekad kažem sebi da je on stvarno dete čudo jer on nema strahove. Voli da živi, voli izazove, tako je savladao skijanje s trenerom. Ni od čega ne strepi. Bicikl je naučio sam da vozi, ništa mu nismo nudili niti smo ga pritiskali. Ima jaku volju, želju da uspe u svojim namerama. Jako je odlučan, hrabar, uporan. Srećna sam što ima veliku volju za život, što je hrabriša i ničeg se ne plaši. I to je dobro kako bi mogao kasnije samostalno da ide kroz život, a mi kao roditelji smo tu za njega u svakom trenutku“, kaže ponosna majka.
BONUS VIDEO: Plemenit gest užičkog dečaka
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare