Javna rasprava o Nacrtu izmena i dopuna zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, kojim se predviđa plaćanje naknade potrošačima za vraćenu ambalažu, počela je danas.

Prema rečima predsednice Odbora za zaštitu životne sredine Američke privredne komore Andree Radonjić uvođenjem depozit sistema, količina sakupljenog ambalažnog otpada može se povećati i do 90 odsto.

Sa druge strane, treba sagledati celu ekonomsku situaciju Srbije i videti da li je spremna za depozit sistem koji postoji u drugim zemljama.

„Depozit kao takav je najskuplji i on donosi dobre rezultate, ali ako pogledamo situaciju u Srbiji imamo 70 odsto male trgovine, a samo 30 odsto moderne trgovine. Postavlja se pitanje kako će se stvarno sakupljati taj otpad, koje su to vrste materijala, koji su sakupljački centri, koliko će to koštati“, rekla je Radonjić.

Ona je ocenila da ne treba žuriti sa rešenjem i kao i da je potrebna adekvatna ekonomska analiza koja će nam pokazati kakav je to zaista modalitet i šta je pravo rešenje za Srbiju.

Kako je navela, treba raditi i na podizanju svesti građana, ali je dodala i da je to rad ne samo svih ministarstava, već i operatera.

Kaucija na plastičnu, staklenu i limenu ambalažu izazvala je pravu pometnju među našim potrošačima. Građani Srbije su nezadovoljni što bi se svaki teret vraćanja ambalaže preneo na njih.

Kako ukazuju stručnjaci, problem je što pre objavljivanja Nacrta izmena i dopuna Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu nije urađena studija izvodljivosti koja bi utvrdila koliko iznosi fiksni trošak uspostavljanja depozitnog sistema na teritoriji Srbije. To je naknada koja treba da bude uračunata u cenu proizvoda. Ovako, to još nije poznato.

Najveći problem je, kako ističu, što potrošači neće moći da vraćaju pakovanja na prodajno mesto na kome su kupili proizvod, nego na one lokacije gde postoje tehnički uslovi za to.

Pored toga, još nije poznato koliko će uvođenje depozitnog sistema finansijski da optereti građane.

Za utvrđivanje visine fiksnog troška koji bi bio uračunat u cenu proizvoda potrebno je da se uradi studija izvodljivosti, smatra Kristina Cvejanov, koja je bila član Radne grupe za izradu pomenutog nacrta u ime organizacije „Ekostar pak“.

To je naknada koja obezbeđuje funkcionisanje sistema i pokriva troškove sakupljanja, prevoza materijala, softvera za kaucije, centara koji broje komadni otpad, aparata za ambalažu na prodajnom mestu ukoliko se postavljaju.

Ističe da se iz sistema mogu isključiti proizvodi koji spadaju u osnovne životne namirnice da ne bi bili oštećeni građani koji imaju najnižu kupovnu moć. Nije isto, kako navodi, da li će pet dinara poskupeti flaša viskija ili vode. Kao primer navodi Hrvatsku gde je izuzeta ambalaža mlečnih napitaka.

Ona kaže da se povratna naknada ne računa kao trošak, ali da treba analizirati kako će se to reflektovati na potrošače.

To bi značilo, kako navodi, da svi koji planiraju veliko slavlje, svadbu ili slavu, moraju da ukalkulišu da im za nabavku pića treba taj novac koji će im posle biti vraćen.

Prema njenim rečima, jedan od najvećih problema depozitnog sistema je njegova složenost, jer on podrazumeva uslugu sakupljanja ambalaže koja je dostupna svim građanima, bez obzira na to da li žive na Goliji, Staroj planini ili u Beogradu.

U svim zapadnim zemljama u kojima je uspostavljen ovaj model, objašnjava ona, obavezu da prihvataju prazna pakovanja imaju isključivo objekti veći od 200 kvadratnih metara zato što za male radnje to predstavlja problem.

Međutim, tamo se, kako naglašava Cvejanova, 70 odsto trgovine obavlja u tim hipermarketima, dok je kod nas u tom procentu dominantna prodaja u malim prodavnicama.

To znači da građani koji u komšijskoj radnjici kupe nekoliko gajbi pića za neku proslavu, tu ambalažu moraju da nose u hipermarket u kojem se sakuplja otpad, koji može da bude i 10 kilometara dalje.

„Ako potrošač nema auto, biće u situaciji da mora da uzme taksi da bi to uradio“, napominje Cvejanova.

Izvor: N1