Mogu li radnici koji primaju minimalnu platu za svoj rad da računaju na povećanje za sledeću godinu? O tome bi trebalo da bude odlučeno tokom pregovora između sindikata, poslodavaca i vlade. Ovogodišnji zahtev je da zarada bude povećana na 37.000 dinara. Kriza izazvana pandemijom koronavirusa, neformiranje Vlade, unose dodatnu neizvesnost u ovogodišnje razgovore.

Minimalna plata koju radnici odnesu kući nije dovoljna čak ni za osnovnu potrošačku korpu, dok bi se letovanja i zimovanja mogla nazvati luksuzom.

To bi u u poslednjih pet godina izgledalo ovako:

Tokom 2015. i 2016. je cena rada po času iznosila 121 dinar, odnosno između 20 i 22 hiljade dinara.

U 2017. 130 po času, odnosno između 22 i 23 hiljade dinara, 2018. 143 po času, odnosno oko 25.000, da bi prošle godine bila oko 27.000.

Danas iznosi 30.000 dinara.

„Problem je što mi imamo već dve godine odlagani zahtev da minimalna cena rada dostigne vrednost minimalne potrošačke korpe koja je korpa za preživljavanje“, rekao je 19. avgusta Zoran Stojiljković iz sindikata Nezavisnost.

Vrednost te korpe je oko 37 i po hiljada dinara. Sa druge strane, poslodavci, koji osim novca za osnovnu zaradu, plaćaju i poreze. Dva oprečna stava se svake godine tokom avgusta nađu na stolu za pregovore.

„I jedni i drugi su u pravu. Za radnike je ta neto zarada koju oni nose kući, a koja sada iznosi sa ovim povećanjem od prošlog septembra… Koja sada iznosi 30.000, to dakle još nije ni do nivoa minimalne potrošačke korpe. I oni s pravom traže više, žele veći iznos. Međutim, poslodavca, taj radnik kome isplaćuje minimalnu zaradu ne košta 30.000, nego 48.000 zbog poreza i doprinosa“, kaže Jelena Žarković sa Ekonomskog fakulteta.

Iz Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata poručuju da pregovore treba odložiti.

„Normalno da svi mi koji smo u ovom poslu voleli bi, ne da minimalna zarada bude 37.000 nego da bude i 57.000 i 107.000 dinara jer bi to, onda, značilo da je Srbija jedna visoko razvijena država“, kaže Ranka Savić.

To, ipak, nije slučaj, pa predlaže da treba sačekati formiranje vlade, videti njen plan, ekonomska kretanja, posledice epidemije pa tek onda pregovarati o minimalnoj ceni rada, kako bi se došlo do realnijeg rešenja. Ona ukazuje na nepravilnosti u izboru reprezentativnih sindikata koji bi predstavljali radnike.

„Svakoj vlasti odgovara da ima sindikate koji, da upotrebim taj izraz, ne talasaju mnogo, koji ne prave probleme i sa kojim je moguće vrlo lako ili relativno lako postići dogovor“, kaže Savić.

Vlada kao treća strana u pregovorima u okviru Socio-ekonomskog saveta ne bi trebalo da preseče već da bude medijator, objašnjava Žarković. Ona podseća na krizu iz 2008. godine kada je vlada povećala zarade ali je posle do 2012. godine minimalna zarada bila potpuno zamrznuta. Dugoročno rešenje je, smatra, manji porez ili njegovo ukidanje na minimalne zarade.

„Kako rastu plate, veći je iznos plaćenih poreza na zarade da bi kompenzovala ovaj gubitak na niskim“, kaže Žarković.

Rok za ovogodišnji dogovor o minimalnim zaradama za sada je 15. septembar.