Kad je u utorak, tokom evroligaške utakmice košarkaša Crvene zvezde i Žalgirisa, zvanični spiker saopštio da u Dohi, posle prvih 45 minuta fudbalska reprezentacija Argentine vodi protiv Hrvatske sa dva prema nula, cela hala se, prema rečima nekih prisutnih tviteraša, “našla u delirijumu”.
Opštenarodno veselje zbog susedove “crknute krave”, bez obzira što bi u sličnoj situaciji u Srbiji to još dugo slavili kao istorijski uspeh, uz konstataciju “ipak su to Mesi i ekipa”, samo se nadovezala na euforiju izazvanu debaklom dvostruko “dužnih” Švajcaraca (čitaj Džake i Šaćirija) protiv reprezentacije Portugala…
Kad već nemamo čemu da se autentično radujemo sa velikih takmičenja, jer su sva četiri učešća na svetskim šampionatima u ovom veku završena još u grupnoj fazi, a na evropske se nismo kvalifikovali, čak ni kad je, za poslednja dva, broj učesnika podignut na dva’esčetiri…
Svu apsurdnost pozicije srpskog reprezentativnog fudbala najbolje ilustruje slavlje posle pobede nad reprezentacijom Albanije u Tirani 8. oktobra 2015. godine (2:0, golovima Kolarova i Ljajića), kad je reprezentativce lično primo tadašnji predsednik države Tomislav Nikolić. Ta pobeda nama nije ništa značila, a Albanci su ipak kao drugoplasirani u našoj grupi idućeg leta otišli na Evropsko prvenstvo u Francusku.
Posebno je degutantan odnos prema nespornim uspesima hrvatske nogometne reprezentacije. Činjenice da su “vatreni” redovni učesnici najvećih takmičenja (nisu se kvalifikovali samo za Worldcup u Južnoj Africi 2010. i za evropsko u Belgiji i Holandiji 2000. godine), da na svetskim šampionatima imaju jedno drugo i jedno treće mesto, uz šansu da to večeras ponove, te da su na Fifinoj rang listi uvek bar deset mesta bolje plasirani od umišljenih “orlova”, u ovdašnjoj javnosti se stalno minimiziraju.
Da ne pominjemo zlurade komentare tzv. televizijskih reportera, kojima je nemanje stida i mere postalo neka vrsta radne obaveze… Kako je lepo primetio Vasa Pavković, koliko treba biti ostrašćen pa da ti bude “senzacija”, to što su “vicešampioni sveta ušli u polufinale”…
Kao i pre četiri godine u Rusiji, tako je i sada koliko toliko obraz ožalošćenoj srbijanskoj navijačkoj porodici spašavao Novak Đoković. On je javno objavio da je u polufinalnom meču sa Argentinom navijao za Hrvatsku, pa im je čestitao uprkos rezultatu, koji je podigao “Pionir” na noge…
„Čestitke ovim momcima i celoj ekipi na još jednom sjajnom prvenstvu“, napisao je naš najbolji sportista svih vremena, posebno označivši Dejana Lovrena i Luku Modrića, a potom je čestitao i Leu Mesiju i Argentincima.
Istini za volju, ovo Đokovićevo odstupanje od opšteg neraspoleženja i neskrivene zavisti prema Hrvatima sada je prošlo mnogo mirnije nego pre četiri i po godine. Tada je, ako niste zaboravili, lokalnoj bizoneriji i svim mogućim botovima dat nalog da ga pljuju kao izdajnika i „prodanu dušu“. Ipak je sad teško napasti čoveka koji se sve češće slika u zagrljaju sa još malo pa doživotnim predsednikom, koga patrijarh prima češće nego neke vladike, a o časkanjima sa Vulinom i resornim ministrima i da ne govorimo…
Zato ću ponoviti ono što sam u julu 2018. rekao na N1 televiziji, da je u vreme najvećeg uspeha fudbalera sa ovih prostora i pravog podviga Novaka Đokovića da se vrati tamo gde mu je mesto, na površinu isplivao i svakojaki ljudski talog, stavljajući u prvi plan „navijanje protiv“.
„Navijanje protiv je oksimoron samo po sebi, jer pravo sportsko navijanje u sebi ima isključivo ZA, navijanje protiv je zluradost, osvetoljubivost”, rekoh tom prilikom, na šta i sad mogu samo da dodam da to znači kad si stalno protiv, vremenom oksidiraš i postaneš rđa od čoveka.
A moron si i inače!