FOTO Besani u Parizu, ali zbog Novaka: Nezvanična anketa na zidu stadiona i "Kako si?" zbog kog ostanem sleđen

Tenis je verovatno najnezahvalniji sport za praćenje, do te mere da zavidim onima koji prate košarku i fudbal. Danima, ma mesecima unapred znate kada će igrati Crvena zvezda, Partizan i reprezentacija u bilo kom drugom sportu, a ovde čekamo obaveštenje organizatora kako će nam sutra izgledati dan. I to čekaju i svi kod kuće da bi planirali kada će gledati Olgu Danilović, Hamada Međedovića ili Novaka Đokovića.

I to već polako počinje da umara posle petog ili šestog dana, nisam navikao da mi se sudbina nalazi u tuđim rukama i to mi se nikada nije dopadalo. Verovatno sam ja taj čovek koji ima potrebu da ima kontrolu nad stvarima u manjoj ili većoj meri ili sam to razvio kod sebe kao logičnu posledicu ovakvog sistema u kom se ne pitam ni za šta. I onda se to ispoljavalo u tome da neretko izgledam kao Iznogud, dosta dobro ime ukoliko znate engleski, ali nikako ni ne tražim da budem kalif umesto kalifa.

I tako mi se desilo da ima neke neobične interakcije na samom kompleksu, a impresivno je da ukoliko ne znate francuski, ni engleski vam neće mnogo pomoći. Tek tada čovek počinje da shvata značaj esparanta i šteta je što nije šire rasprostanjen u svetu. Jednostavno se sporazumevam rukama i nogama sa ljudima iz svih delova sveta i to mi ne pravi nikakav problem.

Volim kada se izgubim povremeno na samom kompleksu i pogledam šta sve ima od mečeva. Doduše, umor me malo sprečava u tome da to radim onoliko koliko bih želeo, ali je moguće da se vide neke sjajne stvari. Tipa nezvanična anketa za GOAT koja se sprovodi na kompleksu Rolan Garosa na terenu 10.

Neko je odlučio da ode i da markerom (svi pravi navijači u arsenalu oružja imaju spremne loptice, markere i poneki kačket) ispiše ko je GOAT.

Rafa, Federer, Novak, neko drugi. To su bili ponuđeni odgovori. Prvog dana je svako od velikana dobio po jedan glas. Ipak, pratićemo kako se razvija ova anketa na zidiću stadiona u nastavku.

Želim da kažem da je ove godine atmosfera bitno opuštenija nego ranije. Izgleda da su se ljudi iznova navikli na gužve koje smo učeni da izbegavamo posle vanredne kovid situacije. Izgleda da se sada sve vratilo u normalu, a zauvek će sjajno da vidim kako se na tribini preko puta gotovo svi istovremeno ogrću kabanicama i otvaraju kišobrane. Na toj sinhronizaciji bi im pozavidele i mnoge profesionalne ekipe.

I na teniskom rasporedu (a pogotovo rasporedu konferencija) nema nikakvih pravila i to je istovremeno ono što je uzbudljivo i što maltretira. Znam da će mnogi reći da sam u Parizu i da bi trebalo da uživam, ali ljudi, od tog čuvenog Pariza nisam video apsolutno ništa. Barem ne ove godine.

Verujte mi, ukoliko ne računamo jednu kratku šetnju u subotu pre samog turnira, od tada sam od Pariza video samo 34 minuta pešačenja od kuće do samog kompleksa. Ajfelov toranj sam video iz daljine, a muzeje još uvek nisam uspeo da pohodim. I ne preterujem kada vam kažem da nisam video ništa od Pariza. Čak mi je bilo pomalo žao zbog toga, pa sam čitao knjigu o Parizu. Čitavih 10 minuta pre nego što sam se opet uspavao.

Doduše, ovo je i dalje verzija za bebe kada se setim prošlogodišnjim celovečernjiš žurki na "Šatrijeu" sa Serundolom i Musetijem. Neka, dosta je jedne godine. Uostalom i Rolan Garos je promenio pravila da se to ne ponovi, pa u noćnom programu sada stoji samo jedan jedini meč.

I ono što je ove godine čudno je da su svi "lagani". To je evidentno u svakom momentu. Tako sam došao na večeru (hrana je isto sjajna ove godine!), a dok sam čekao u redu u kantini poput školske odjednom se pojavio jedan od kuvara sa gitarom i pevao nekoliko francuskih, a onda i britanskih pesama. Dobar je to bio tenor, a mnogi su se njihali u redu. Takvu neposrednost i "iskakanje iz šina" nikada neće moći da vidite na jednom Vimbldonu.

U francuskoj ne veruju da meso treba dobro zapeći, pa je tako i piletina znala da bude neobično krvava, ali ove godine je losos bio siguran izbor.

Imala je i Radukanu zbog zabavljača.

Dobra stvar ovakvih međunarodnih putovanja je što sam slušao iz prve ruke kako je PSV uspeo da se dokopa titule i kako su Ajndhovenu prošli put od očaja do sjaja. Naravno, sada tvrde da su znali da će se to desiti sve vreme jer je Ajaks jedva dobijao mečeve sa 1:0 ("to nije bio onaj Ajaks").

Te brze, sitne interakcije su dovele do toga da silno cenim "small talk" veštinu. U tome sam bio verovatno najgori na kompleksu, ali sada uspevam da se snađem.

Ipak, nikada neću moći da se snađem kada me kolega Tumane, inače Britanac, pita na tečnom srpskom "Kako si?". Uvek mi je to toliko simpatično, da ostanem zamrznut i samo mu kažem "Good", iako želim da prozborim sa njim još koju reč.

Upravo je to ono što mi je praćenje tenisa donelo što mi ne bi doneo nijedan drugi sport. Nekako smo svi usmereni jedni na druge i da bi se sve ispratilo jer ima brdo mečeva simultano morate da radite kao jedan veliki tim.

Uostalom, verovatno će vas sada šokirati, ali moj utisak je da tenis u svetu drži između tri i pet hiljada ljudi. Tu računam igrače, igračice, kamermane, novinare, predstavnike raznih službi, trenere, agente i osoblje po najvećim turnirima. Imao sam privilegiju da budem među tim ljudima i da shvatim da ovaj život nije za svakog.

Nije za većinu ljudi. Verujem da volite tenis, da ga obožavate, ali sam siguran da više od tenisa volite porodicu i svoje vreme. Ipak, kome ovaj ritam odgovara lagana gitarica, dobar obrok i intenzivan dan su nešto najbolje što je moglo da im se desi.

I slobodno mi dajte neki savet kako se odgovara na pitanje "Kako si?". Ne želim da zauvek budem zaleđen prema tom tipu koji ima osmeh neukaljan nikavim zlom.

BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni