Piše Ivan Mrđen: Još jedna “razglednica” iz Melburna

Tenis 24. Feb. 202107:07 > 07:12
Share:
Foto: twitter.com

Može čovek da ode iz Melburna, ali Melburn iz njega nikako. Posebno ovih dana, kad se Novak Đoković potrudio da uspešno reprizira mnoge slike iz prethodnih godina.

PROČITAJTE JOŠ

Povod za još jednu “razglednicu” iz Melburna, kao da sam bio tamo, je jedna fotografija objavljena na sportskoj rubrici našeg portala, pod naslovom “Ruski bajkeri čekali Novaka na plaži”. Nije sporno da je grupa bajkera iz zemlje Danila Medvedeva, deklasiranog Novakovog protivnika u ovogodišnjem finalu, što piše i na njihovoj zastavi, niti da im je svetski broj jedan ispunio želju da ovekoveče susret na plaži u Brajtonu.

Ne bih želeo, međutim, da neko pomisli da je i svešteno lice na slici iz veoma brojne ruske zajednice u Melburnu, koja ima prelep pravoslavni hram u predgrađu Istočni Branzvik (East Brunswick). Samo dve stanice ranije, u srcu Branzvika, tramvaj 96 staje ispred nešto skromnijeg zdanja Crkve Sveta Trojica, koja pripada Mitropoliji australijsko-novozelandskoj Srpske pravoslavne crkve.

Tu već dvadeset godina služi kao parohijski sveštenik, povremeno i kao starešina hrama, moj prijatelj Petar Damnjanović, koji ni ove godine nije propustio priliku da sa mnogobrojnim pripadnicima srpske zajednice bude prisutan na tradicionalnom slikanju pobednika Australijan opena. Tako se i našao u Novakovoj blizini kad su ga opkolili ruski bajkeri.

Upoznali smo se prošle godine, u ponedeljak 3. februara, kad se Novak Đoković slikao sa pobedničkim peharom na travnjaku Royal Botanic Gardens Victoria, a otac Pera došao sa srpskom zastavom i strpljivo čekao da prođe zvanični deo ceremonije, kako bi u album uspomena dodao još jednu fotografiju sa najpoznatijim Srbinom.

I tada je Novak bio na meti domaće javnosti, do besmisla naklonjenoj Rodžeru Federeru. Pisao sam tih dana da je Tenis Sandgren, tada tačno stoti igrač na pomenutoj listi, kad je u četvrtfinalu čak u sedam prilika imao šansu da dobije četvrti set i meč protiv Federera, izgledao kao najusamljeniji čovek na svetu. Ništa bolje se ista ta publika nije ponela ni prema domaćem igraču Džonu Milmanu, koji je u trećem kolu u “super taj breku” odlučujućeg petog seta poveo sa 8:4 i bio na dva koraka od podviga da izbaci favorizovanog Švajcarca već u prvoj nedelji turnira.

Federer se dva puta provukao, ali ga je u polufinalu Novak Đoković sa glatkih 3:0 “poslao da kuva špagete” (Federer je zaštitno lice testenina “Barilla”), što je bio razlog više za najblaže čudan odnos organizatora, tamošnje štampe i većeg dela publike uoči i tokom finalnog meča sa Dominikom Timom.

Zbog svega toga je sveštenik iz Branzvika pomalo ogorčeno izjavio: „Ne moraju da ga vole, ali moraju da ga poštuju. Najmanje još pedeset godina će ponavljati da je najviše Australijan opena osvojio Novak Đoković. A možda i do kraja ovog veka…”

Tom prilikom se kolega Saša Janković, koji već godinama živi u Melburnu i izveštava za “Večernje novosti”, našalio da je organizatorima AO sve veći problem da pronađu atraktivnu lokaciju na kojoj se Novak već nije slikao sa pobedničkim peharom. Bio sam prisutan 2019. kad je sve upriličeno na obalama reke Jare i dvanaest meseci kasnije u botaničkoj bašti, ali mi je zaista krivo što ove godine nisam prisustvovao hepeningu na jednoj od najlepših plaža u Australiji.

Foto: Tanjug/AP Photo/Hamish Blair

Plaža u Brajtonu, koju sam posetio nekoliko puta tokom ranijih boravaka u Melburnu, jedna je od retkih na kojoj postoji bilo kakva gradnja. U Australiji se prostor do pedeset metara od mora smatra zaštićenim prirodnim dobrom i retko gde ćete na plažama naći bilo šta osim peska, pa je zato Brajton čuven po raznobojnim drvenim kućicama, nešto poput onih na savskim splavovima, samo na kopnu.

Pre tri godine je jedna takva kućica prodata za 650.000 australijskih dolara (oko pola miliona evra), što govori da izbor ovog mesta za još jedno slikanje večitog šampiona Melburna takođe odražava moć, bogatstvo i posebnost.

Moj prijatelj Petar Damnjanović iz Melburna (ovo naglašavam jer je, by the way, prekjuče 62. rođendan proslavio moj prijatelj Petar Damnjanović, koji i dalje, hvala Bogu, živi i mentoriše u Zemunu) rođen je pre pedesetpet godina u Ubu, službovao devet godina u Beogradu, u Australiji je u dva navrata sada već skoro dve decenije. Lane sam nekoliko puta prisustvovao nedeljnim liturgijama u Crkvi Sveta Trojica, pa sam tako zapamtio i ove njegove reči:

“Prvi Srbi su došli u Australiju još negde krajem 19 veka. Drugi veći talas stiže posle Drugog svetskog rata iz logora širom Evrope. Oni su stizali u Australiju sa zavežljijama. A oni koji su došli sedamdesetih godina već su nosili kofere sa sobom, da bi novi talas u devedesetim stizao sa kontejnerima stvari. Izgleda da će generacije koje tek dolaze poneti i kuće sa sobom…”

Kad živite u drugoj zemlji, drugačijim životom, gde ima i drugih religija i društava postoji i rasipanja i osipanja. Sećam se da mi je pre petnaestak godina jedan moj kolega koji je pratio statističke podatke rekao da je svetska jevrejska zajednica alarmirala sve svoje organe jer tri posto ih nestaje, odlaze u druga društva, u druge zajednice. Mi bismo možda bili i sretni da tri posto ostane, posle druge, treće generacije.”

“U tome će nam u narednim godinama biti mnogo lakše, upravo zato što imamo Novaka Đokovića, sa kojim se mladi identifikuju. On nam je ovde ako ne otvorio, onda makar omogućio da na svim vratima tačno znaju ko smo i odakle smo, kad kažemo Srbija. To je neprocenjivo!”

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Your comment