Vasilije Micić je u polufinalu Evrolige opravdao ulogu i priznanje koje mu je dodeljeno samo dan, dva ranije. Ali, ujedno je nastavio i tradiciju Srba koji osvajaju najveća košarkaška priznanja.
Da ste pre pet ili šest godina pitali nekog navijača Crvene zvezde hoće li Micić ikad doći blizu priče za MVP-ja Evrolige, verovatno bi samo odmahnuli rukom.
PROČITAJTE JOŠ:
Svi pamte nesigurnog Vasu koji kad krene na prodor, ne ode do kraja ako vidi da će teško do koša, pa onda staje, naskače nešto sa poludistance i promašuje.
Ili gubi lopte. Toga je isto bilo vrlo često i izgledalo je vrlo iritantno. Bilo je mnogo košarkaških stručnjaka koji su još dok je bio klinac predviđali da je čudo od deteta.
To dete je sada izraslo i postalo treći Srbin koji je dobio nagradu za najboljeg košarkaša sezone u Evroligi. Naravno, ograničavamo se samo na nagradu u obliku u kom se dodeljuje od sezone 2004/2005.
Pre toga su najbolji bili i Dejan Tomašević i Dejan Bodiroga samo u ovom veku, s tim što je Tomašević bio najbolji u regularnom delu sezone 2000/2001, dok je Bodiroga bio MVP Top 16 faze u sezoni 2001/2002.
Prvu MVP nagradu koja ne odvaja grupe od Top 16 je dobio Entoni Parker i ostao je jedini koji je priznanje dobio dvaput.
Od tog trenutka, u elitnom takmičenju su od Srba pobeđivali Miloš Teodosić, Nemanja Bjelica i sada Vasilije Micić.
Time smo se kao zemlja izjednačili sa Špancima i Grcima, pošto su oni do sada imali po trojicu košarkaša sa priznanjem MVP-ja.
Teo Papalukas, Dimitris Dijamantidis, Vasilis Spanulis kod Grka, Huan Karlos Navaro, Serhio Rodrigez i Serhio Ljulj kod Španaca.
Sve ozbiljna imena ili legende igre pod obručima u evropskoj košarci. Ova imena ujedno i pokazuju koliko je bilo teško da se uradi ono što su uradila spomenuta trojica.
Micić je tri sezone unazad igrao vrhunski. Od Žalgirisa nadalje je počeo da stiče samopouzdanje, igrao je sa Litvancima i na Fajnal foru i kada je došao u Anadolu Efes samo je nastavio bajku.
Sa Žalgirisom je bio prvak Litvanije, sa Efesom prvak Turske 2019, ali i deo drugog tima Evrolige. To je samo bila uvertira u ovo što gledamo danas kada je nasledio Jana Veselog kao MVP i ujedno postao deo idealne petorke takmičenja.
Ove sezone ima 16,5 poena, uz 56,1 posto šuta za dva, 38,6 posto za tri i 2,6 skokova i 4,6 asistencija po utakmici. Odigrao ih je 39.
Pred Fajnal for je Realu ubacivao 23, 29, 18 poena u tri od pet utakmica, a onda je koš CSKA iz Moskve zatrpao sa 25 poena.
Sada ga u nedelju čeka finale sa Barselonom, pa može da uradi ono što njegovi prethodnici nisu uspeli – da u istoj sezoni kada postane MVP, osvoji i titulu prvaka Evrope.
Postao je najbolji kad najviše treba. Ništa drugačije nije bilo ni sa Nemanjom Bjelicom čiji smo razvoj mogli posebno da pratimo 13, 14 godina unazad od perioda u Crvenoj zvezdi.
Beli je tokom regularnog dela sezone 2014/2015 imao 11,8 poena i 5,7 skokova po meču, uz veoma visok procenat šuta za dva (64,2 posto).
Brojke su mu porasle za poen u top 16 fazi, počeo je drastično bolje da šutira i trojke (37,5 odsto), a Fenerbahče je otišao na Fajnal for.
Na titulu je istanbulski klub morao da sačeka još dve godine i partnerstvo Bogdana Bogdanovića, Ekpea Juda i Nikole Kalinića, ali je Bjelica već tada pokazao da je „prešao igricu“ u Evropi i otišao je u NBA gde igra i danas.
Miloš Teodosić je bio najmlađi MVP od trojice Srba. Teo je sa 23 godine bio najbolji u sezoni 2009/2010 kada je Olimpijakos vodio do Fajnal fora Evrolige.
Ta godina izaziva pomešana osećanja kod navijača Partizana jer je upravo Teodosić kumovao porazu crno-belih od Olimpijakosa na F4 u pariskom Bersiju.
Teodosić danas igra za Virtus iz Bolonje, gde je došao posle, ne tako uspešne epizode u Los Anđeles Klipersima.
Slično kao i sa Bjelicom, i njega je zaobišla titula u Evroligi tokom MVP sezone, koju je Olimpijakos osvojio tek nakon što je Valjevac otišao u CSKA.
I to kada niko nije očekivao, 2012. i 2013. godine. Teo je titulu sa „armejcima“ dočekao 2016. kada mu se otvorio put za odlazak u Los Anđeles.
On je deo tima decenije Evrolige, FIBA ga je birala za košarkaša godine 2010, triput je bio u najboljem timu Evrolige i još triput u drugom timu.
Međutim, u onoj sezoni u kojoj je biran za zvanično najboljeg, Teodosić je imao 11,2 poena i 4,3 asistencije u proseku tokom regularnog dela sezone, a onda 15,5 poena u Top 16 fazi i plej-ofu.
U doigravanju protiv Prokoma je imao i osam asistencija po meču, da bi popustio gas tek na Fajnal foru.
Od onih koji su u prethodnih petnaestak godina obeležili evropsku košarku tu su i Nenad Krstić, spomenuti Bogdanović, Boban Marjanović, Vladimir Lučić.
Bobi je bio u prvom timu Evrolige 2014/2015, Krstić isto to u sezoni 2011/2012, Bogdan u sezoni 2016/2017 kada je Fener uzeo titulu, a Lučić je sada sa Micićem u idealnom timu.
Do kraja prve decenije ovog veka u prvoj ili drugoj petorci su bili i Marko Jarić, Dejan Bodiroga, Miloš Vujanić, Igor Rakočević, Duško Savanović.
Ne treba zaboraviti da je Bogdan dvaput bio izglasan za Zvezdu u usponu Evrolige, što je svojevremeno bio i Novica Veličković.
Svi oni su dali nemerljiv doprinos evropskoj košarci, pa je Micićeva nagrada samo nova potvrda da je Srbija bila i ostala rasadnik košarkaških talenata.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar