0
Noćas od 2.30 počinje NBA finale koje niko nije očekivao.
Nema Lebrona, nema Jokića, Janisa ni Tejtuma. Nema Golden Stejta, Bostona, Milvokija, ni Los Anđeles tandema. Umesto njih – Indijana Pejsersi i Oklahoma Siti Tander. Dva kluba sa malih tržišta, bez višemilionskih armija fanova, bez pompe u medijima i velikih sponzora oko njih.
Ova sezona NBA lige ispisuje svoje najlepše poglavlje – ono u kojem košarkaška pravda bar na trenutak pobeđuje korporativnu moć i istorijski privilegovane. Ovo finale nije marketinški san, ali je san svakog romantika – dokaz da se timska hemija, pametan draft i sistem mogu suprotstaviti sili novca i slave i neko će zasluženo biti nagrađen prvom titulom u istoriji.
PROČITAJTE JOŠ
Indijana je ušla u plej-of kao šesta ekipa Istoka, ali je ostavila iza sebe Klivlend Kavalirse, Njujork Nikse i Milvoki Bakse. Dvostruko podcenjeni, Pejsersi su pokazali da mogu pobeđivati različitim stilovima – u otvorenoj trci, kroz pozicionu igru, pa čak i u rovovskoj borbi pod košem.
Tajris Halibarton, plejmejker novog doba, sa prosekom od 18,6 poena i 8,2 asistencije u plej-ofu, bio je motor svega. Kad nije šutirao, asistirao je. Kad nije asistirao, komandovao je ritmom. Ali ključ uspeha bio je tim.
Paskal Sijakam, šampion sa Torontom, uneo je iskustvo i borbenost na oba kraja terena. U seriji protiv Njujorka imao je ključne minute u završnicama i nosio se s Rendlom i Anunobijem bez gubljenja glave.
Oklahoma je broj jedan Zapada i čitave lige i zbog toga će imati prednost domaćeg terena, ali je do finala došla ne zbog zvezda, već preko sistema. Njihova prednost nije bila samo Šaj – već sve ono što stoji oko njega.
Šaj Gildžeus-Aleksander igra sezonu karijere – 28,5 poena, 6,4 asistencije, 5,6 skokova u plej-ofu bila je potvrda da je MVP nagrada došla u prave ruke. Ali ne kao usamljeni heroj, već kao prvi među jednakima. Svoju veliku ulogu imali su i Džejlen Viljams, Čet Holmgren, Aleks Karuzo, Ajzea Hartenštajn…
I ono što je najvažnije – Mark Dagenolt, trener koji implementirao je sistem igre koji maksimalno koristi mobilnost, brzinu i nepredvidivost mladih zvezda. Oklahomina tranzicija je najbrža u ligi, a rotacija defanzivno gotovo bez rupa.
Biće to i sudar stilova što se najbolje vidi kroz duela glavnih zvezda.
Duel Halibbrtona i Šaja biće pod svetlom reflektora. Haliburton prvo traži pas, a Šaj je majstor izolacije, a obojica sposobni da povuku kada je timu najpotrebnije.
Oklahoma ima dubinu rotacije što se videlo i tokom borbe na Zapadu, naročito protiv Denvera Nikole Jokića, Indijana ima bolje balansiran napad kada na teren izađu druge postave. Igrači poput Maturina, Nembharda i Topina mogu promeniti tok meča ako im se „otvori dizna“.
Indijana poslednji put je igrala finale 2000. godine – tada ih je predvodio Redži Miler, a nadigrali su ih moćni Lejkersi. Danas nema superstara tog kalibra, ali postoji vera. Halibarton je došao iz Sakramenta trejdom koji je mnogima tada bio šokantan. Danas je jasno – bio je to početak nečeg velikog.
Oklahoma, s druge strane, još pamti bolno finale 2012. – Durent, Vestbruk i Harden nisu uspeli protiv Lebronovog Majamija. Ispostavilo se da je to bio početak kraja te generacije. Sada, Tander ima novu šansu sa drugačijom pričom sa manje zvezda.
Ovo finale neće imati gledanost kao da igraju Boston i Lejkersi. Neće donositi rejtinge kao duel Lebrona i Jokića. Ali ono što ima – jeste priča. Priča o verovanju u procese, o vernosti viziji, o tome da se franšize ne grade u jednom letu, već godinama.
Indijana i Oklahoma su pokazale da „mali“ mogu doći do vrha ako su uporni, dosledni i ako ne nasedaju na brzopotezna rešenja. Ovo je nagrada za strategiju, za skauting, za kulturu. I što je najvažnije – za tim.
BONUS VIDEEO
