8
Pre nekih desetak godina mogli ste na internetu da se "sretnete" sa naslovima o Dirku Novickom kao zvezdi koju malo ko voli u NBA.
Daleko od toga da je Nemac sa „vicom“ u igri, ali i van terena bio omražen, ne, već samo nije bio cenjen koliko je trebalo.
PROČITAJTE JOŠ:
Ako vam odnekud ovo zvuči poznato, onda se setite Nikole Jokića i činjenice da sličan „krst“ visokih igrača u NBA nose obojica.
Prosto, nisu bekovi koji lete okolo i kucaju kao „nenormalni“ ili šutiraju trojke sa 15 metara kao od šale i nisu Amerikanci.
Svaki njihov potez je manje naglašen, ne zanima ih toliko pompa van parketa, koliko i ona na njemu. Jednostavno, nisu iz te priče.
Tu neku nepravdu potcenjenosti donekle je ispravio Dalas kada je reč o Novickom. Ipak im je doneo šampionski prsten u prvom finalu.
Evo baš ove nedelje je tom čoveku pod svodove dvorane Dalas Maveriksa povučen čuveni dres sa brojem 41. Voleli ga ili ne voleli – on je tu i taj broj više niko neće nositi. Zasluženo.
Teško je govoriti o njemu kao o igraču, a odmah se iz topa ne setiti dve stvari. Finale NBA iz 2011. i potez kojim je sve redom izluđivao godinama, odmah su u glavi.
Fejdavej sa jedne noge i visok luk već visokog čoveka učinio je Novickog „gejmčejndžerom“, čovekom kome ni napucani tim Majami Hita nije mogao ništa.
Pa ipak, nedugo pre toga novinari su se pitali da li je Novicki potcenjen, zašto ga publika ne voli toliko i slično.
Istini za volju, čovek koji je u prvoj NBA sezoni imao 8,2 poena u proseku uz osrednje procente šuta, nije baš preterano obećavao.
Maveriksi su skraćenu sezonu zbog lokauta završili sa 19 pobeda i 31 porazom, Dirk se mučio da se prilagodi američkom sistemu posle evropskog i mnogi su se pitali da li je Rik Pitino lud što ga je upoređivao sa Lerijem Birdom.
Više od dve decenije kasnije, taj isti Rik Pitino je 2019. kada je Dirk penzionisao, mogao mirno da se smeška, dok oni koji su sumnjali mogu da skreću pogled u stranu ili da priznaju da su bili kratkovidi.
Dirkenštajn je već u drugoj sezoni duplirao broj poena i završio je iza Džejlena Rouza u izboru igrača koji je najviše napredovao.
Zanimljiv je šablon po kom se takvim igračima olako spočitava sve što rade na terenu, pa se, ako nema rezultata ekipe priča kako to fali da bi se igraču priznala veličina.
Nešto slično je bilo i sa Jokićem dok su Denver Nagetsi, malo tržište, ostajali kratki za plej-of. Dirk je na sebe skrenuo pažnju od treće sezone, posle koje se o njemu nije moglo drugačije pričati nego kao o NBA zvezdi.
Redovno je prebacivao 20 poena, hvatao bar po devet lopti i drugovao sa zvezdama na ravnoj nozi. Dalas je obezbedio doigravanje.
Postao je i drugi najplaćeniji nemački sportista sa 90 miliona dolara za šest sezona, zatim i drugi čovek koji je imao 100 blokada i 100 trojki u istoj sezoni uz Roberta Orija.
Danas je recimo potpuno uobičajeno da visoki igrači šutiraju trojke. Kristaps Porzingis je svemu pre koju godinu dodao jednu novu notu atraktivnim zakucavanjima i nebeskim skokom.
Dirk ovu dozu atleticizma nije imao, ali ni toliko problema sa zdravljem i pucao je trojke pre nego su bile toliko popularne.
Šmeka mu, s druge strane nije nedostajalo. Zato je valjda i bio Ol-star 14 puta, četiri puta u prvom timu NBA, šampion u šutiranju trojki 2006, MVP 2007, MVP finala NBA 2011, saigrač godine 2017.
Sve što se dešavalo od prvog plej-ofa je dečka iz Vircburga uzdizalo sve više i više do krešenda koji se desio 2011. S jedne strane je bio moćan Majami sa Lebronom Džejmsom, Krisom Bošom i Dvejnom Vejdom.
Ovi momci su bili „u prajmu“. Sa druge strane je bio Novicki sa već 33 godine, godinu stariji šuterski veteran Peđa Stojaković, „isluženi“ Džejson Teri, Šon Merion, tridesetosmogodišnji Džejson Kid.
Mnogima će to biti poslednja šansa za titulu i Dirk je odigrao seriju života sa 26 poena, 9,7 skokova, dve asistencije i veoma dobrim procentima.
Peđa je svoju najbolju šansu za prsten propustio sa Sakramento Kingsima, godinama ranije, ali je sada iz prvog reda mogao da gleda majstora kako mu donosi jedan prsten kao krunu karijere.
Kid je na iskustvo isporučivao po šest i po asistencija, a Teri 18 poena uz jednu i po ukradenu loptu. Dalas je postao šampion, a Novicki košarkaški besmrtan.
Dirk je stasavao paralelno u timu Nemačke i Dalasu. Nemačka je doživela veliki uspon devedesetih godina kada ju je Svetislav Pešić, vodio do titule prvaka Evrope 1993.
Oni prvi uspesi ekipe koja je zahvaljujući Pešiću napravila čudo, Dirk je posle debija za Nemačku 1997. pretvorio u dve nove medalje, dok je „Kari“ već bio na klupi Albe.
U Istanbulu 2001. je Dirk već ubacivao preko 28 poena po meču i priznanje MVP-ja Evrobasketa mu je izmaklo zahvaljujući kasnijem saigraču – Stojakoviću.
Tamo gde je Jugoslavija osvojila poslednje svetsko zlato, u Indijanapolisu, Nemačka je uzela svetsku bronzu, dok je tri godine kasnije uzela srebro.
Na onom turniru gde se naša reprezentacija obrukala. Zato mu ni nagrada u Evropi nije manjkalo. Malo, malo, pa se i danas raspreda o Novickom kao o jednom od najboljih Evropljana koji su prešli Atlantik.
Nije ni čudo što je devet puta bio najbolji krilni centar „Starog kontinenta“ i što je 11 puta bio u prvom timu Evrope.
I sve to ne bi značilo ništa, jer košarka nije uvek statistika, već lepota. A lepota je ono što je Novicki radio u finalu davne 2011.
Pa evo iznad jednog snimka i podsećanja na to i činjenice da je šesti strelac u istoriji NBA lige sa 31.560 poena postavio mnogima domaći zadatak i povlačenjem dresa samo još jednom podsetio zašto mu i većina popularnijih igrača u NBA nije bila ni do kolena.
BONUS VIDEO: Radonjića nasmejalo pitanje o „kletvi“, otkrio kako bira igrače
Pratite nas i na društvenim mrežama:
