Deki, zauvek ostaješ veliki - dan kada je košarka plakala

Na sahranu su osim porodice i bliskih prijatelja, kojih je Dejan zbog svojih ljudskih kvaliteta svakako imao mnogo, došli su i mnogobrojni košarkaški velikani, stručnjaci, igrači, treneri, pa čak i delegacija Golden Stejta u kom je Deki proveo dve i po sezone i za to vreme osvojio šampionski prsten u NBA ligi.

Na čelu delegacije Golden Stejta bio je Stiv Ker, glavni trener, koji je ovim gestom pokazao koliko je Milojević bio veliki i značajan, ne samo za taj klub, nego za košarku, ne samo srpsku, nego i svetsku.

Kad smo već kod toga da pomenemo da će Ker zbog dolaska u Srbiju propustiti utakmicu sa Jutom, koja se igra u noći između ponedeljka i utorka, a njegov zamenik biće Keni Etkinson. Složićemo se da nije i ne bi svako bio spreman da učini ovako nešto kao što je Ker, koji je za "njegovog brata" Dekija uvek imao samo reči hvale.

Ker se na sahrani držao po strani, nije se trudio da bude u centru pažnje i prvim redovima, "od A do Š" je sve bilo gospodski sa njegove strane.

Svi članovi delegacije Golden Stejta imali su na sakoima specijalno dizajnirani bedž u obliku srca sa inicijalima Dejana Milojevića.

Zbog gesta Stiva Kera i njegovih saradnika reagovao je čak i Novak Đoković, koji je na Instagramu podelio njihovu sliku sa sahrane uz opis: "Veliko poštovanje".

Osim Kera, Zaze Pačulije, Majkla Danlivija Džuniora, Krisa Demarka, Rona Adamsa i Rika Čelebrinija (svi iz Golden Stejta), na sahrani su bili još i: Predrag Danilović, Željko Obradović, Petar Božić, Aleksandar Džikić, Miodrag Marić, Željko Rebrača, Ratko Varda, Miško Ražnatović, Novica Veličković, Veselin Petrović, Marko Kešelj, Vlatko Čančar, Vladimir Radmanović, Nemanja Dangubić, Mlađan Šilobad, Gavrilo Pajović, Vlada Dragutinović, Darko Miličić, Mile Ilić, Vule Avdalović, Vladimir Kuzmanović, Nemanja Bjelica, Luka Mitrović, Miroslav Nikolić, Vladimir Jovanović, Igor Rakočević, Žarko Čabarkapa, Zoran Savić, Milan Gurović, Nenad Čanak, Dejan Tomašević, Vladimir Štimac, Branko Lazić, Slavko Vraneš, Saša Pavlović, Dragan Lukovski, kao i bivši fudbalski reprezentativci Miroslav Đukić i Nikola Žigić...

Ukratko, košarkaška i sportska elita.

Sva ta snuždena, tužna lica, toliko neizgovorenih reči za Dekija, toliko poruka koje nije stigao da pročita, toliko bola zbog njegovog preranog odlaska... Teško je opisati koliko je emocija bilo i kako su neki od njegovih najbližih podneli ovaj gubitak.

Svako ko je došao na sahranu sigurno se sreo sa nekim koga poznaje, ko mu je blizak i drag, možda i sa nekim koga dugo nije video, ali tom susretu sada nije mogao da se raduje, jer je Dekijev odlazak nešto što je šokiralo čitav svet, pogotovo košarkaški i nešto što je pogodilo svakog ko je na bilo koji način došao u dodir sa Milojevićem.

Članovi porodice ponovo su bili ti na koje je pao najteži kamen, ali, ako ništa drugo, mogli su još jednom da se uvere koliko je njihov otac, suprug, brat, prijatelj, ma šta god, bio voljen i poštovan, ne samo u košarci, nego i mnogo šire od toga.

Nažalost, 12. februar bio je još jedan dan kada je košarka plakala, s nadom da se na nekom boljem mestu Deki smeje, kao što je to radio svakog dana na ovom svetu.

I ne samo to, Deki je terao sve oko njega da se smeju, jer sa njim nije moglo drugačije.

POSEBAN GOVOR NA SAHRANI

Potresnim govorom na sahrani od Milojevića se oprostio poznati sportski novinar Aleksandar Stojanović.

Možda je pomalo čudno što je Stojanović jedini držao govor na sahrani, ali u njega je stalo mnogo toga, a bio sam svedok da su ga mnogi i te kako emotivno slušali i doživeli.

"Mama Rado, tata Milane, baka Dušice, prijatelji, drugovi, saradnici, ovako bih mogao u nedogled, ali moj je osećaj da je Dejan Milojević ljude koje je okupljao oko sebe stvorio rodbinom svojom. Kada govorim o rodbini, onda je možda trenutak da zahvalim onima koji su bili pored njega kada mi nismo mogli. Dragi ljudi iz Golden Stejta, hvala vam na svemu što ste uradili za našeg Dekija, sina, oca, brata svih koje je uzeo pod svoje krilo. Govorio je najlepše reči o organizaciji, o porodici, od obezbeđenja do čelnika. Voleo vas je, ljudi. Imao je duboko poštovanje, svih u Srbiji. Bili smo dirnuti svim što je čitava NBA liga uradila. Od sada pa ubuduće, možete slobodno da nas zovete braćom po Dekiju. Voleo bih da ove reči imaju snagu da uteše, da izbrišu, ali to nije tako. Reči koliko je važno da se kažu, važno je i kada pređu preko usana. Mnogi od nas su te srede poslali poruke Dekiju, ali one nisu stigle do njega. Pričao sam sa Šonetom, Milošem, Igorom Kokoškovim, Belim, Duletom kapitenom, koliko smo izgubili. Moj bes je bio žestok, tuga crna, ljutnja gorka, a volja iščilela. Čudno je koliko se tada činilo da smo poraženi“, pričao je kroz suze Stojanović.

Prošlo je skoro mesec dana od kada nas je Deki napustio.

„Kada razmišljamo šta sve nismo rekli, prebiremo po sebi šta treba da kažemo i kako da osećamo, a Deki je otišao. Gubimo te 25 dana, osećam se krivim, tužnim, možda zato što ti nisam rekao, kao u toj poruci koja ti nije stigla, istoj koju si slali drugovi. Gledao sam ljude, gledam ih sada, od klupe u školi, do klupe na terenu i vidim da si skupljao ljudska bića. Znaš zašto je drugačije, sutra će se pričati koliko je ljudi. Nisu to ljudi, ovde su došle ljudske duše da te isprate. Znaš zašto je drugačije, zato što mi stojimo ne da pokažemo kakav si bio, već da dokažemo da smo te dostojni. E, takav si bio. Da pokažemo da smo dostojni porodice, pre svega“.

Teško je opisati rešima kakav je Milojević bio čovek i koliko je zračio pozitivnom energijom.

„Sjajio si ljude, blistao si igru, ne znam mnogo od života, uvek si bolje video stvari od mene, verujem da je bilo sa drugima, zato sam voleo da te slušam, ima stvari koje neću zaboraviti. Kada si birao suprugu po tome koliko se smeje, jer si hteo radost. Kad si rekao da ako ne budeš najbolji u košarci da ćeš raditi nešto drugo. Kada si rekao da je bitno biti srećan bez obzira na novac, jer mogu da žive roditelji gde god, ali živi u starom kraju. Da nema hajlajtsa jer si davao sa zicera. Činio se druge boljim, ne boljim, već srećnim. To je redak dar, do sada su u NBA ligi samo četiri himne svirane. Svirane zbog država i nacija, samo dve nacionalne, jedna je svirana zbog čoveka, jedna zbog tebe. Kako je Nikola rekao, svakome si bio sve, a nama si bio nešto. Znam da gledaš od gore i odmah si rasporedio anđele od gore i svi znamo gde je šef. Imam dve molbe, ako možeš ti da nas čuvaš, za boljeg ne znamo.“

Nastavio je Stojanović kroz suze da priča.

„Ali od sutra Deki, sada čitav svet zbog tebe zna koja je najpoznatija reč u srpskom jeziku, a ona je stajala u hiljadama porukama a ona je „volim te brate“. Učio si nas da volimo, slušamo, da se volimo i pazimo, govorio si da budemo posvećeni i jaki, ali da budemo srećni. Na kraju… Ali Deki, zamoliću te samo za još jednu stvar. Želim da nam dozvoliš da se samo još jednom u tuzi oprostimo od tebe na ovom mestu. Neka ti je večna slava i hvala“, završio je Stojanović dok mu je glas "pucao".