2
Pomislio sam: "Bože, zakasnićemo, a prvi smo krenuli na put". Kofer otvoren, spreman sam da se oprostim od Dohe koja me već dva dana asocira na loše stvari.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
„Ja mislim da je bilo dovoljno“, kaže cimer Srki, dok se polako pakujemo i spremamo da usred noći, kao neki razbojnici kažemo poslednje „ćao“ Dohi.
Ako mene pitate, bilo je i više nego dovoljno. Stigli smo u glavni grad Katara još 18. novembra i punih petnaestak dana se ložili, nadali i na kraju opet razočarali. Posle svega, dobro da nas „kap“ nije snašla.
PROČITAJTE JOŠ:
Otkriću vam nešto što je do sada bilo rezervisano samo za one moje najbliže. Splet okolnosti pod kojim sam mesec i po dana pre Mundijala saznao da treba da idem u Katar, nekako mi je mirisao na sudbinu i podgrevao nadu – to je NAŠ šampionat, napravićemo nešto veliko.
Sudbinu u kojoj mora da je pisano da se nešto dobro desi našoj fudbalskoj reprezentaciji. Nisam sebe gledao kao neku taliju, daleko bilo, ali nazovimo to predosećajem izmešanim u nekakvom šerbetu sa jakom nadom da prolazimo grupu.
Nisam ni pet posto verovao svim onim stranim procenama koje su stavljale Švajcarsku ispred nas, misleći: „Evo, pokazaće vam Piksi da ste pogrešili. Da ste svi redom napisali glupost“.
Slepo sam poverovao i Rikardu Kaki koji je rekao da Srbija ima opasnu ekipu i da može da iznenadi na Mundijalu.
Realno, takve stvari smo svi naglas ponavljali, čak i kada bismo se ponekad ugrizli za jezik da ne izgovorimo: možemo lako i da podbacimo.
Možda su verovali i igrači, samo često nisu delovali kao da veruju na terenu. Glavu dajem da vam je nemoguće zamisliti koliko su tek bili ubeđeni navijači Srbije koji su došli u Dohu.
Ako su i gajili sumnje, nisu ih otvoreno pokazivali ni posle prvog poraza, a nekmoli pre. Lica puna optimizma, a retorika „dajte Brazil da se igramo“.
Nije prošlo. Nadrljasmo. Kamerun je bio nastavak jedne glavobolje, dok je Švajcarska poslužila kao malj koji nas je sve „sahranio“.
Bar onako emotivno, jer smo ostali istrošeni i prošli smo veliki rolerkoster od totalnog ludila, do navijačke depresije. Sa onom pravom se to stanje ipak ne može porediti, neozbiljno je.
Već posle nedelju dana prvi put sam osetio da mi fali Srbija i kuća i samo slučajno se poklopilo da je to bilo negde posle poraza od Brazila, pošto se vera u uspeh i dalje nije gasila.
Vreme brzo prolazi kad ste non-stop u pokretu, a pedometar verovatno ne veruje ni sam koliko koraka vam meri. Baš u hodu sam video neke predivne stvari u prethodnih 16 dana.
I lepu ljubavnu priču Srbina i Južnoafrikanke, devojku koja u narodnoj nošnji dolazi da navija za Srbiju, čoveka iz Kraljeva koji to isto radi godinama, navijačku reprezentaciju Srbije koja stiže do finala Mundijala.
Video sam grupu mladih Nišlija koji rade u Dohi, pa su došli da dočekaju „orlove“ u hotelu, pa grupu ljudi koja im je napisala lepu poruku pred Švajcarsku.
Video sam mnogo Indijaca, Pakistanaca i ko zna kojih još nacija u bojama Srbije, Hrvatske i drugih zemalja na tribinama, upao sam na utakmicu Hrvatske i Kanade bez karte i dodirnuo deo fudbalskog raja.
Uživo sam video dres Dijega Maradone u kom je dao gol veka, pa mi je ostalo krivo što nisam poslednji put na Mundijalima video i Lea Mesija na delu.
Video sam ljude koji su mi pričali da su kruzeri u Dohi države za sebe, da Englezi tamo „beže“ da bi mogli neometano da piju, a našao sam i hotel gde je FIFA smestila sam krem svetskog fudbala. Legendu do legende.
U FIFA muzeju sam dodirnuo staklo iza kog je ostao trofej „boginje“, baš onaj autentični koji će 18. decembra dobiti pobednik Mundijala. Sve se to dešava u hodu.
Sretao sam i neke od legendi fudbala, poput Alesandra Del Pjera, Havijera Zanetija i Ivana Zamorana, neki naši navijači su sretali i Džoa Kola tokom terevenke, ali su svi bili dovoljno prisebni da neće da vam kažu ni reč za novine.
Ali, kad baš tako u prolazu ulicom vidite na velikom ekranu, a ima ih na svakom ćošku, kako Japan za milimetar vraća loptu u teren i daje gol za pobedu protiv Španije, i to nakon što pobedi i Nemačku, da Saudijci pobeđuju Argentinu, Tunis Francusku, Kamerun tuče ekipu Brazila, da Belgija gubi od Maroka… Tad ne može da vam ne padne teško ono što se dešava nama.
Kako bre mi ne možemo da pobedimo i slabije protivnike, zašto nam osmina finala uvek izmiče, jer, ko nas kleo nije dangubio.
Isto tako, na ulici vidite da Argentinci, gubili ili pobeđivali, pevaju iz duše i oduševljavaju sve u Dohi. Zbog njih, čoveče, seva gomila bliceva gde god da se okupe i evo im kapa dole.
Nije floskula kad se kaže da im je fudbal religija, samo treba da ih vidite uživo. A kad na delu vidite Hrvate koji gotovo rutinski ispraćaju kući Kanađane, kad vidite šta radi Maroko, ili kako su dalje prošli Poljaci, Amerikanci i Australijanci, Korejci normalno je da ćete se zapitati: pa što smo mi gori od njih?
I onda kad se setite kako smo izgubili od Švajcarske, normalno je i da kažete: „Nek ide sve u…“, hoću kući.
Taj plan se u subotu na nedelju umalo izjalovio. Cimer je predložio da idemo taksijem jer je trebalo da se čekiramo u neko gluvo doba noći, između tri i četiri.
Ok, nećemo metroom, idemo „uberom“. Smestimo torbe, tri ujutru, ima vremena napretek, krećemo, lagana vožnja.
„Nešto mi izgleda malo ovaj aerodrom“, čuje se sa zadnjeg sedišta auta kad smo posle desetak minuta stigli, dok nas na ulazu u aerodromsku zgradu čuvar nije presreo (hvala mu) i pitao gde smo pošli. Kad smo rekli da idemo u Beograd, pogledao nas je kao četiri budale.
Ispalo je da nas je prvi taksista odveo do pogrešnog aerodroma, na Međunarodni aerodrom u Dohi. Izlazi van, zovi drugi auto, prvi je već otišao uveliko. Drugi se, nakon što je prihvatio vožnju, setio da mora da pokupi nešto što mu je zaboravio prethodni klijent.
Vidite ga na mapi na 400 metara i odjednom kako kreće da se udaljava. Potpuno sumanuto! Zovemo ga na mobilni sa katarskog broja, mrtav ‘ladan kaže da je otišao. Ništa, otkazuj, ‘ajde ispočetka.
Kad smo ubacili torbe kod trećeg koji je naleteo i kad je rekao 75 rijala (oko 20 evra) za manje od deset kilometara, a do pogrešnog aerodroma smo stigli za četiri evra, rekli smo mu samo: „Hvala, doviđenja“.
U glavi ludilo, daj čoveče samo da se domognemo tog aviona, da se čekiramo i da idemo kući, bilo je svima u glavi dok se jedan od nas Miloš iz Budve našalio: „Vidi mi cegera, reći će ljudi da sam došao s pijace“.
Dobio je taj „ceger“ na otvaranju Mundijala, zajedno sa nekoliko sitnih poklona organizatora.
Vreme je prolazilo, a kad smo trećeg odbili i dobili četvrti taksi – kaže cimer Srđan: „Pazi sad kad nam dođe neki najmanji auto na svetu“.
Kad smo videli da stiže Kia Rio dobro nam nije bilo. Neko odozgo se očito urotio da ne stignemo do Hamad aerodroma. Da sve bude još smešnije, četvrtom taksiju je guma stradala i čula se pri svakom okretu kao da je žvaće džinovska krava.
Ni 500 metara nismo prošli od Međunarodnog aerodroma u Dohi, skrenuli levo i čovek kaže – napolje, ne vredi.
Da poludiš. Gledaš kako ti „curi sat“, hoćeš da pobegneš kući jer tu više nema šta da te drži kao navijača Srbije i jednostavno ti se ne da!
Peti taksista nas je konačno odvezao do Hamad aerodroma. Bukvalno za rubriku „verovali, ili ne“. Posle četiri ujutro smo stigli na mesto odakle je trebalo da poletimo u 5.55, nekoliko sati pre nego što će deo fudbalera Srbije krenuti put Beograda.
Kad smo stigli do info pulta, žena je ljubazno rekla da bilo koji od četiri ogromna reda može da posluži za čekiranje.
Otišli smo na najbliži sa brojem šest, prošli posle toga automatsku proveru dokumenata i mesto gde vam kamera slika lice i otišli na kapiju za ukrcavanje u avion. To je to, stvarno idemo kući.
Posle 0:2 sa Brazilom, 3:3 sa Kamerunom i 2:3 sa Švajcarskom, nisam mogao da dočekam da se nadišem makar i ovog zatrovanog beogradskog vazduha. Čisto da promenim onu vlažnu i oporu mešavinu morske soli i pustinjskog peska, kako miriše vazduh u Dohi.
Nisam mogao da dočekam da normalno mogu, ako to hoću, da odem i kupim pivo, a da mi niko za to ne dere kožu sa leđa i naplaćuje ga 15 evra.
Zabranjeno vam je da pijete alkohol, znate, nije po slovu islamske vere, ali eto, mi ipak hoćemo malo da vam ga prodamo, pljus, 60 rijala – otprilike ovako su rezonovali domaćini. Neka hvala.
Nimalo mi nije nedostajao gradski prevoz u glavnom gradu Srbije, posle katarskog metroa, ali bože moj, ne možeš da imaš i jare i pare.
Ili možeš, samo što nama ovde tim metroom farbaju oči već ko zna koliko godina, dok se u običnom gradskom busu slikaju sa kartom za metro. Katrani za nekoliko godina izgrade čitav metro sistem jer imaju para, a mi baronišemo. Komedija.
Žao mi je najviše što ću sad morati da gledam neke Engleze, Francuze, Argentince, a ne nas, što je osmina finala već nekoliko dana pregazila sve ono što se dešavalo u grupama, dok su nama rane od Švajcarske još otvorene, sveže i još uvek krvare.
Doha je poslednjih dana već polako počela da se osipa, pa broj navijača koji je opsedao grad između 20. novembra i početka decembra već se smanjio čim su zaključene grupe.
Ni mi nismo više imali razlog da ostajemo i dobro je što smo se vratili kući. Nismo sazreli za nokaut fazu, za četiri godine će Srbija biti značajno drugačiji sastav, ali se jedna stvar neće promeniti.
Opet ćemo zapasti u euforiju u kojoj smo bili bar na dve nedelje i opet ćemo verovati. Pa, jednom mora da nam se desi da prođemo, zar ne? Do tada – ćao Doho, ostaj daleko i usreći nekog drugog.
BONUS VIDEO: Slavlje reprezentacije navijača Srbije posle finala Mundijala u Kataru
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
