Podeli
Foto: EPA/KERIM OKTEN

Pre tačno deset godina Žoze Murinjo je odbranio svoj trenerski doktorat.

Dovoljne su mu bile dve sezone da od već jakog Intera napravi paklenu mašinu, osvoji sve što je mogao i demonstrira genijalnost dostojnu čoveka čiji je nadimak – “Posebni”.

PROČITAJTE JOŠ

Nestvarne dve sezone u Portu, začinjene trofejima u Ligi šampiona i Kupu UEFA, nastavljene su sa pet titula za tri godine u Čelsiju, a potpuno novi nivo “igrice” bio je spreman za njega u Italiji.

Inter je čekao na titulu nacionalnog šampiona od 1989. godine, afera “Kalčopoli” mu je donela naslov tek 2006. i to je značilo početak trijumfalnog niza.

Odlazak Roberta Mančinija je značio da je uprava morala da ode korak dalje i da upotrebi sve raspoložive snage kako bi krenula u trku za evropsku titulu, koja je bila nedostižna toliko godina…

Još od 1965.

Foto: EPA/EMILIO NARANJO

Murinjo je u Milano poveo svoju ekipu, izabrao je Đuzepea Barezija za pomoćnika, obećao da će naučiti italijanski jezik za tri nedelje, te da neće dovoditi mnogo novih igrača.

I zaista, u svom prvom prelaznom roku potrošio je novac samo na Mansinija, Sulija Muntarija i Rikarda Kvarežmu pošto je već imao šampionski tim na raspolaganju.

Trebalo ga je samo složiti i usmeriti na pravu stranu – ka tronu Lige šampiona.

Ali…

Poraz od Mančester junajteda u četvrtfinalu elitnog takmičenja je bio znak navijačima da posumnjaju u sposobnost “Posebnog”, a italijanska javnost je “na nož” dočekala svaku njegovu izjavu koja je mogla da se protumači kao negativna.

“Ja sam šampion, a vi imate nula titula”, glasio je njegov komentar na prethodne reči kolega, Karla Ančelotija, Lučana Spaletija, Klaudija Ranijerija.

Foto: EPA/DANIEL DAL ZENNARO

Murinjo protiv svih. To je okolnost koju najviše voli.

Leto je donelo spekulacije u vezi sa tim da bi mogao da nasledi sera Aleksa Fergusona u Mančester junajtedu, ali je to bila samo “udica” za italijansku javnost koja se nadala da će videti leđa arogantnom Portugalcu.

Umesto toga, promešao je karte u Interu, otišli su Adrijano, Hulio Krus, Ernan Krespo, Luis Figo, Zlatan Ibrahimović, a stanovnicima Milana učinio je Dijega Milita, Tijaga Motu, Veslija Snajdera, Samuela Etoa…

Sastojci su bili tu, Murinjo je počeo da kuva…

Iako se često Pep Gvardiola izdvaja kao trener koji je voli da u svom timu ima golmana koji ume da igra nogama, zapravo je jedan od najuspešnijih čuvara mreže sa takvim karakteristikama bio Murinjov Žulio Sezar.

Foto: EPA/DANIEL DAL ZENNARO

Brazilac je Murinju obećao sigurnost i smirenost, a za svaki slučaj šansu je čekao veteran Frančesko Toldo, koji je uz to imao i ulogu mentora i jednog od retkih Italijana u “međunarodnom timu”.

Uvidevši greške iz prethodne sezone, Murinjo je veliki prostor dao Snajderu, igraču u čije mogućnosti se nije previše verovalo posle ne toliko uspešne odiseje u Real Madridu, a razmena Ibrahimovića za Etoa, uz doplatu, sasvim sigurno jedan od najboljih transfer poteza u prethodnoj deceniji.

Holanđaninu je Murinjo dao punu slobodu, u njegovoj ingerenciji je bila cela ofanzivna sredina terena, mogao je da se kreće gde je god želeo, a uz to pokazao i veliku taktičku disciplinu.

To je bio ključ Murinjovog uspeha.

Svestan razlika u italijanskom i evropskom fudbalu, Portugalac je pripremio dva stila igre – jedan za domaću, a drugi za međunarodnu scenu.

U utakmicama Serije A Murinjo je stavio fokus ekipe na centralni deo terena, s obzirom na to da su italijanski timovi uglavnom bili okrenuti napadima kroz sredinu, bez velike namere da se koriste bekovi i krila.

Esteban Kambijaso, Tijago Mota, Havijer Zaneti, Suli Muntari, Dejan Stanković…

Murinjo je kombinovao svoje veznjake po potrebi, uvek imajući u vidu ono čime raspolaže protivnik, kako napada, kako se brani, kako čuva prostor.

Preiskusni veznjaci su imali u malom prstu svaku potencijalnu situaciju na terenu.

Kambijaso je bio osnovni kreator sa svoje polovine, Mota je “hapsio”, dok je Stankoviću dozvolio da ima slobodu na celoj sredini terena.

Foto: EPA/ETTORE FERRARI

Srbin je najčešće korišćen kao “boks-tu-boks” veznjak, upotrebljiv i na poziciji desnog krila, uz otvorenu dozvolu za “paljbu” za golu – kada god mu se za to otvori i delić prostora.

Za unutrašnju upotrebu Murinjo je koristio Milita i Etoa kao klasične napadače, a ono što je radio u Ligi šampiona će sigurno ući u udžbenike.

Uvidevši da je bivši fudbaler Barselone brz, agilan, nesebičan, spreman da se podredi ekipi, Portugalac ga je spuštao i na mesto desnog krila u odbrambenoj formaciji, čime je na tom delu terena formirao paklen tandem.

Etou se iza leđa nalazio Majkon, u tom trenutku uz Danija Alveša najbolji desni bek sveta.

Brazilac je svoje potencijale pokazivao na protivničkoj polovini, uz konstantno trčanje iza leđa odbrane, pokušaje da kreira igru čak i kao “desetka”, te da se ubaci i u šesnaesterac kao “lažna devetka”.

Foto: EPA/CJ GUNTHER

Kada je već imao takvog igrača na desnom krilu, Murinjo je morao da napravi ravnotežu na drugoj strani, koristeći ogromno fudbalsko znanje Havijera Zanetija.

Kapiten je kao levi bek mogao da radi sve na terenu, da uđe u sredinu, povremeno protrči duž linije, odigra flastera na nekom od krilnih napadača protivnika ili da jednostavno stane na loptu i sačeka pravi momenat da se krene u ofanzivu.

U slučajevima koji su to zahtevali, Zaneti je poziciju ustupao Kristijanu Kivuu, zvanično centralnom defanzivcu, ali i igraču koji je sa levog boka umeo da plasira “tačdaun” pas od četrdesetak metara pravo na glavu ili grudi Milita.

Potpuno je genijalan i način na koji je Murinjo u Ligi šampiona koristio Gorana Pandeva na levom boku.

Makedonac u evropskim okvirima nije bio zvučno ime, ali je znao šta se od njega traži i to je savršeno radio kao levokrilni napadač, a u defanzivnim situacijama i kao klasičan levi bek.

Foto: EPA/MARC MUELLER

Za razliku od modernih tendencija, Murinjo je u srcu odbrane imao dvojicu štopera kojima igra sa loptom nije bila primarna stvar, ali su njihovi kvaliteti neprevaziđeni do današnjih dana.

Valter Samuel i Lusio su bili toliko iskusni, toliko prekaljeni znalci svog zanata da su savršeno uspevali da sakriju sve mane i da istaknu vrline u prvi plan.

Vrlo jednostavne, ali nestvarno korisne – igra glavom, markacija protivnika i dodavanje prvom do sebe.

Znajući šta ima na raspolaganju, imajući u vidu da ekipa ima izrazite trkačke sposobnosti i opciju da se ekstremno brzo transformiše iz odbrane u napad, Murinjo je postavio taktiku koja mu je donela epitet “defanzivnog trenera”.

Ali, to je bio samo prvi utisak.

Foto: EPA/JUANJO MARTIN

Inter je u dve sezone pod Murinjom postigao ukupno 145 golova, u čemu se istakao Milito, ali su ogroman uticaj imali i veznjaci kojima nije bilo strano da se ponude kao opcije u kaznenom prostoru ili kao pretnja iz šuta sa distance.

Dakle, kontranapad kao osnovno oružje, tvrd i čvrst defanzivni blok se veoma lako pretvarao u napadački trozubac, sa uvek najmanje trojicom fudbalera koji su spremni da napadnu protivničku odbranu dok ona nije uspevala da se vrati u osnovnu formaciju posle propuštene akcije.

Ishod svega? Tripla kruna. Prva u istoriji italijanskog fudbala. Drugi “ušati” u Murinjovoj karijeri i status besmrtnog u još jednoj evropskoj državi. Prvi trofej u Ligi šampiona za većinu igrača veteranske ekipe kojoj je to bila možda i poslednja šansa.

Jedan od njih je bio i tadašnji kapiten reprezentacije Srbije.

“Te večeri u Madridu, u toku slavlja i euforije, a i danas, deset godina kasnije, imam isti stav – to je trenutak koji je ukrasio moju karijeru. Tog dana je svaki trening, svka utakmica, sva odricanja, sve je dobilo potpuno novu dimenziju. Do tada sam već osvojio mnogo trofeja, titula, odigrao mnogo značajnih i velikih utakmica. Ali, posle finala Lige šampiona i osvajanja pehara, mogao sam sebi da priznam da je moj životni put i profesionalni izbor dobio apsolutni smisao”, rekao je Dejan Stanković za Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar