Sudar titana za evropski trofej: Španci za istoriju, Englezi ovo čekaju već 58 godina

Španci žele da postanu najuspešnija nacija u istoriji evropskih šampionata i dođu do četvrte titule, čime bi nadmašili Nemce, i to na njihovom terenu.

Jasno je da motiva ne manjka ni u taboru Engleske, koja već 58 godina čeka na veliki trofej. Te 1966. godine, selekcija „tri lava“ postala je šampion sveta.

Engleska javnost od starta je imala velika očekivanja od ove generacije. Na Evro su došli kao prvi favoriti za osvajanje. Verovali su da su ovi momci kadri da postanu heroji nacije i donesu prvi trofej Evropskog prvenstva ikada u svoju zemlju.

Radi se o skupu pretalentovanih pojedinaca. Prisutna je kombinacija mladih i iskusnih igrača koji su već dugo na reprezentativnoj sceni.

Kada govorimo o ključnim igračima, odnosno onima koji su najčešće u startnoj postavi Gereta Sautgejta, gotovo svi nastupaju u Premijer ligi, izuzev dve najveće zvezde time – kapitena Harija Kejna koji je u Bajernu i Džuda Belingema – čoveka koji je u prvoj sezoni postao glavna zvezda i najvažniji igrač Real Madrida, koji je ponovo postao prvak Evrope.

Mnogo je kritika bilo na račun selektora Sautgejta. Englezi nisu bili zadovoljni sastavom koji je izabrao njihov trener za ovaj turnir. Sautgejt je izostavio neke od zvezda engleskog fudbala poput Markusa Rašforda, Rahima Sterlinga, Džejdona Sanča, za koje je u prošlosti redovno bilo mesta u timu.

Kada su videli kako njihova ekipa igra, kritike navijača postale su još učestalije.

S obzirom na ogroman potencijal, naročito u veznom redu i napadu, Englezi nisu počeli ovaj šampionat onako kako se od njih očekivalo.

U prvom kolu grupne faze, Englezi su uspeli da pobede Srbiju minimalnim rezultatom, ali je to bila teško izvojevana pobeda. Jedini gol postigao je Belingem na asistenciju Bukaja Sake u 13. minutu.

Naša ekipa je pritiskala u nekoliko navrata favorizovane Engleze, koji su nekako uspeli da iščupaju tri boda.

Potom je usledio remi protiv Danske (1:1) u kom je Engleska tokom većeg dela meča izgledala inferiorno na terenu. Uz mnogo sreće je Kejn postigao gol, ali osim toga, nismo videli mnogo od prvog favorita.

Usledio je još jedan remi, protiv Slovenije bez golova, i na tom meču je Engleska delovala potpuno nezainteresovano. Kao da je taktika bila odigrati samo da se ne izgubi utakmica.

I ovakve neubedljive partije bile su dovoljne za prvo mesto u grupi C, sa pet osvojenih bodova.

Mnogi su čekivali da će se Englezi konačno razigrati u nokaut fazi, jer tokom prve tri utakmice nisu gotovo ništa pokazali, ali se to nije dogodilo, već su se problem nastavili.

Usledio je duel protiv Slovačke i to je bila prva utakmica gde se prvi favorit našao u situaciji da mora da juri rezultat jer je Ivan Šranc pogodio u 25. minutu.

Ni tada Engleska nije delovala kao ekipa koja ima jasan plan šta da radi. I dalje je tempo igre bio veoma spor, a napadi izgledali bezidejno, sve do same završnice utakmice kada se pritisak pojačao. Belingem je, u svom stilu, pogodio u petom minutu sudijske nadoknade, kada je njegovoj ekipi to najpotrebnije, kao što je nekoliko puta to činio u Realu. I to je još zatresao mrežu “makazicama”.

Kejn je golom na samom početku produžetaka doneo prednost, koju je Engleska uspela nekako da održi.

Naredna prepreka bila je Švajcarska, jedna od ekipa koje su najviše pokazale i tim koji je izbacio aktuelnog šampiona Italiju.

Gledali smo jednu vrlo nezanimljivu utakmicu, u kojoj su ponovo Englezi bili inferiorni. Gotovo da nijednu šansu nisu stvorili, i ponovo su morali da se suočavaju sa zaostatkom, jer je Bril Embolo pogodio u 75. Minutu. Međutim, pet minuta kasnije je Saka zatresao mrežu za izjednačenje.

Nakon toga, Englezi su trijumfovali posle boljeg izvođenja jedanaesteraca. Nisu prikazali neku maštovitu i tečnu igru, ali su pokazali das u ekipa koja ima karakter i koja je sposobna da postigne gol kada je to najpotrebnije.

Protiv Holandije u polufinalu, Engleska je odigrala najbolju utakmicu na turniru i slavila sa 2:1. Bila je to prva pobeda još od Srbije u prvom kolu. To daje nadu engleskim navijačima da imaju šanse protiv favorizovane Španije u finalu.

Golove su postigli Hari Kejn i rezervista Oli Votkins. Ponovo su Englezi gubili, ali ovog puta su kompletirali preokret tokom 90 minuta.

Po prvi put je Engleska delovala sigurno, staloženo, i kao ekipa sa jasnim planom i idejom kako doći do protivničkog gola i ugroziti ga.

Ono što brine engleske navijače jeste odustvo Fila Fodena u igri i organizaciji napada. Po mnogima najbolji fudbaler Premijer lige prošle sezone, potpuno je izolovan. Levo krilo Mančester sitija gotovo da je potpuno bezopasno bilo tokom čitavog turnira, osim protiv Holandije, pa je sasvim sigurno i to jedan od razloga trijumfa Engleske na toj utakmici. Deluje kao da Fodenu ovakav sistem igre ne odgovara i da nije navikao na ovako spor ritam igre, u Sitiju se igra sasvim drugačiji fudbal.

Ostaje da se vidi imaju li Englezi šanse da ostvare cilj koji nisu uuspeli pre četiri godine, kada su u finalu poraženi od domaćina Italije posle penala. Jedan od tragičara, bio je Saka koji će igrati u finalu protiv Španije.

Što se Španaca tiče, oni su se maltene prošetali do finala. U grupnoj fazi nije bilo pravog izazova. Ekipa Luisa de la Fuentea je na startu demonstrirala silu protiv Hrvatske sa 3:0.

Potom je usledila pobeda protiv Italije 1:0, istim rezultatom je pobeđena i Albanija, ali je Španija na toj utakmici izvela kompletnu rezervnu postavu, jer je već bila sigurna na prvom mestu grupe B.

Za razliku od Engleske, Španija je igrala jako kvalitetan fudbal. Napadački, sa jasnim ciljem da se postigne gol, nema veze koji je rezultat, ali bez srljanja.

Veliki broj šansi stvarao je tim De la Fuentea. Ono što je takođe važno za Španiju, jeste da je većina igrača imala napadački učinak.

Protiv Hrvatske su mreže tresli kapiten Alvaro Morata, Fabijan Ruiz i Danijel Karvahal, a asistirali su Ruiz, Pedri i Lamin Jamal. Protiv Italije je trijumf došao nakon autogola Rikarda Kalafjorija, dok je pobedonosni gol protiv Albanije postigao Feran Tores na asistenciju Danija Olma.

Iako su Španci protiv Italije i Albanije trijumfovali „samo“ 1:0, to su utakmice koje su bile potpuno rutinski odrađene. Španci su mogli da postignu i više golova.

Posle grupne faze, usledila je utakmica protiv Gruzije gde je Španija doživela šok. Favorit je primio gol u 18. minutu kada je loptu u sopstvenu mrežu sproveo Robin le Normand. Ali, onda se upalila mašina.

Dvadeset minuta kasnije Rodri je izjednačio na asistenciju Nika Vilijamsa. U drugom poluvremenu, mrežu su tresli Ruiz, Vilijams i Olmo.

Četvrtfinale protiv Nemačke bilo je najveći izazov za izabranike De la Fuentea. Mnogi su ovu utakmicu videli kao „finale pre finala“. To je jedini meč na kom Španija nije uspela da trijumfuje posle 90 minuta, iako joj je malo falilo, već je rezultat bio 1:1. Španija je došla u prednost preko Olma, Nemačku je održao u životu Florijan Virc golom u 89. minutu, a rezervista Mikel Merino doneo je veliko slavlje Španiji u 119. minutu.

Polufinale protiv Francuske bilo je takođe veoma zanimljivo, naročito prvo poluvreme u kom smo videli tri gola. Randal Kolo Muani je doveo Francusku u prednost, ali je Španija brzo preokrenula preko Jamala i Olma i zasluženo izborila finale.

Veliki broj igrača odigrao je turnir karijere. Pre svih, Lamin Jamal, od subote 17-godišnje čudo Barselone koje je dobilo priliku u startnoj postavi na desnom krilu. Čuda je pravio Jamal. Protivnici nisu znali kako da ga čuvaju. Lako je dolazio u situaciju da asistira igračima nakon što bi svojom brzinom i prodorom došao u poziciju za to.

On je i najbolji asistent Španije na turniru, sa tri asistencije. Postigao je i jedan gol, i to kakav... Gol za TV špice. I to protiv aktuelnog vicešampiona sveta, Francuske. Time je postao najmlađi strelac u istoriji Evropskih prvenstava.

Još neko koga treba istaći jeste Dani Olmo, vezista koji je tri puta zatresao mrežu i upisao još dve asistencije. On je turnir počeo kao rezerva Pedriju. Dobijao je šansu sa klupe, a onda se fudbaler Barselone povredio i fudbaler Lajpciga se našao u startnih 11 i u potpunosti je pokazao da nije slučajno tu.

Fabijan Ruiz jeste neko ko se idealno uklopio u sistem koji igra Španija. U Pari Sen Žermenu, njegov napadački učinak nije idealan, ali je ovde situacija potpuno drugačija. Ima po dva gola i dve asistencije. Uz Rodrija, jednog od najboljih fudbalera sveta, je stub ove ekipe.

Neko ko se takođe istakao jeste Niko Vilijams, fudbaler Atletik Bilbaa. Do sada je jednom zatresao mrežu i isto toliko puta asistirao. Predstavlja konstatnu opasnost po protivnike po levom krilu svojom brzinom koja posebno dolazi do izražaja u kontranapadima, ali i prodornošću i odličnim pregledom igre.

Razlog za brigu Španaca jesu nešto slabije partije kapitena Morate. Tačno je da on radi mnogo toga za ekipu, ali ga slabo viđamo u šansama za gol. Svega jednom je zatresao mrežu i to protiv Hrvatske.

Očekuje nas zanimljivo finale.