VIDEO Topovski udar pukao dva metra od mene: Ogluveo sam na desno uvo u epicentru rusvaja u Parizu

Čitav Pariz je danas u bojama Pari Sen Žermena i svi žive i dišu fudbal. Bilo mi je to jasno još kada sam jutros napustio smeštaj i kada sam krenuo ka kompleksu.

Nisam prošao ni 30 metara, a već je pored mene prošao jedan mladić u dresu voljenog kluba. Stigao sam do prvog lokala, a konobari su sada radili u dresovima PSŽ. Na leđima im je bilo ispisano ime kafića, bilo je jasno da je gazda dao direktivu (ili su se udružili u pravi radnički sindikat koji je i dalje popularan u Francuskoj).

Ovo je prvi dan od kada sam stigao na ovogodišnji Rolan Garos da sam mogao malo da tumaram gradom i nije bilo šanse da me na svakih 100 metara ne podsete da klub iz ovog grada od 21.00 u Minhenu igra za titulu prvaka Evrope. Šta će tek biti ukoliko savladaju Inter u velikom finalu? Možda će taj huk navijača dopreti u jednom trenutku i do hermetički zatvorenog teniskog kompleksa. "Park prinčeva" je bukvalno na 500 metara odatle, pa će i te kako biti bučno na momente.

Uostalom, kako se finale Lige šampiona igra barem delom istovremeno sa mečom Novaka Đokovića i Filipa Mišolića ne bi bilo preveliko iznenađenje da na samom meču budemo znali ukoliko PSŽ postigne gol.

Znate onu staru "radoznalost je ubila mačku". E, to je jedna od prvih stvari koja mi je prošla kroz glavu kada smo se pojavili na raskrsnici gde se nalaze navijači PSŽ. Pretpostavljam da nisu najvatreniji jer kapiram da su oni sada već u Minhenu i uveliko na nekom sedmom ili desetom pivu.

Ipak, i ovi su bili dovoljno dobro opremljeni, pa je sve vreme bila pirotehnika uključena. Navijanje je vodio jedan čovek, jelte vođa, koji se popeo na saobraćajni znak i potpuno je kontrolisao gomilu u svakom momentu. Već sam naučio čuveni poklič  "Ici c'est", a onda druga strana odgovara "Paris".

I dok je ovaj momak kontrolisao dešavanja na raskrsnici, u jednom trenutku je očigledno nekome zasmetalo što se pojavio neko i krenuo da snima. I kako sam čučnuo i kucao šta se dešava, odjednom sam izleteo iz kože. Topovski udar je eksplodirao na dva metra od mene, pa sam bukvalno ogluveo na pet, šest minuta. Pucketao sam prstima čak kraj levog, a onda kraj desnog uveta. Ubrzo je zvuk opet počeo da dolazi i kroz desno uvo, ali sada imam i neprekidno zujanje.

Dvojica kolega su obojena bojama, a ja sam samo pogledao u pravcu odakle je eksplodirao topovski udar i video kako je svima bilo zanimljivo što smo odjednom prestali da kucamo.

I tako se skandiranje nastavilo na čak četiri sata pre početka meča. Organizovano gledanje na "Parku prinčeva" okupiće desetine hiljada navijača zasigurno jer ih je bilo dovoljno i mnogo ranije.

Najluđe od svega je što je policija dozvolila da se sve to dešava, trakama je napravila izolaciju tih navijača od ostalih i sa nekih 20 metara posmatrala šta se dešava.

Nedugo potom smo se probijali kroz gužvu, red ispred zvanične prodavnice turnira bio je ogroman, a ja sam uspeo da se probijem kroz masu i da dođem na mnogo mirnije sportsko borilište.

Fudbal je očigledno broj 1 i to će nesumnjivo uvek biti.

BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni