Pet razloga zašto je Superliga bila osuđena na propast

Podeli:
fOTO: EPA-EFE/NEIL HALL

Dođoh, videh i doživeh fijasko. I još ispadoh smešan i neozbiljan. E tako nekoliko dana od nedeljne bure izgledaju svi koji su pokrenuli pitanje Superlige Evrope.

Bilo ih je 12, već do srede broj se sveo na prste jedne ruke jer su redom počeli da odustaju. Za samo nekoliko sati bogati klubovi su pojeli šamar koji je bio u najavi od prvih trenutaka otkako su u nedelju uveče samouvereno objavili – Proglašavamo Superligu!

Više je razloga za fijasko tih klubova i njih ćemo ovde probati da raščlanimo.

PROČITAJTE JOŠ...

Arsenal se prvi izvinio za grešku, Liverpul takođe, ostali Englezi su obrazložili razloge za odustanak od ideje koju su mnogi opisali kao „krađu fudbala“.

Neki i kao njegovo ubistvo.

Engleze su ispratili Italijani kod kojih su saopštenja zaličila na objašnjenje nadurenog deteta iz Juventusa i Milana, svesnih da su potučeni u ovoj igri.

Nisu direktno rekli „dižemo ruke od Superlige“, već da „sadašnji trenutak nije pravi“ i slične neke formulacije, kojima u nešto lepše oblande uvijaju kapitulaciju.

Zaigrali su se sa prejakim „igračima“. Zaboravili su zašto je fudbal počeo da se igra na početku.

Amerikance on kao sport i ne zanima bogzna koliko, a njihov biznis je i zakuvao celu priču.

Prosečan Amerikanac neće moći da nabroji deset igrača koji igraju u „ligama petice“, ali će zato znati pola NFL i MLB lige u po noći.

Fudbal nije sport franšiza, to nije kao NBA i ne treba da bude. Taj zatvoreni „fazon“ funkcioniše na tlu Sjedinjenih Država i radi izvrsno jer postoji kao čitav sistem od osnovnih, preko srednjih škola i koledža do onog pravog – NBA.

To ne prolazi u fudbalu, ili bar ne za sada. Zamislite nekog Adrijana ili Ronalda koji dolazi sa koledža i kako nosi onu crnu kapu, pa onda svlači univerzitetsku odoru i oblači dres za polufinale velikog takmičenja.

Foto: EPA-EFE/SALVATORE DI NOLFI

U Evropi postoji Evroliga, ali sa razlikom što FIBA nije UEFA ili FIFA i ne prepušta monopol tako lako.

Previše ljudi kotrlja loptu i previše njih veruje da može da postane jedan „Imperator“, a još više njih voli da gleda nekog „Fenomena“.

Nije bezveze fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Zato su navijači prvi važan faktor zašto Superliga nije uspela.

Kad se ljubav pomeša sa tradicijom, posebno na mestima gde ima i kapitala, stvara se čvrsta veza i velika moć.

Mislite da 12 klubova ne bi „iskuliralo“ navijače da nisu ekspresno postali svesni gubitka koji bi pretrpeli dugoročno tako što im navijači sa finansijski dobrostojećeg tržišta poput Velike Britanije okrenu leđa?

Pa nisu ludi. Znaju da će možda za potpis i igranje Superlige zaraditi 300, 350 miliona. Čak i neki Arsenal koji bi tamo verovatno služio kao Fulam za napucavanje jačih.

Lepo je 350 miliona u kasi u vreme krize, ali koliko je to održivo sada – u očima navijača nikako.

Zato su protestovali i ispred Stamford Bridža, ostavljali transparente ispred Old Traforda.

Društvene mreže su zatrpali umrlicama fudbala, a onda brže bolje opelima za Superligu, jer su prethodno bili spremni da okrenu leđa klubovima u koje su se kleli.

Foto: EPA-EFE/Mike Hewitt

Britanci vole da odu na utakmice Premijer lige, njima je to verovatno vrednije nego Liga šampiona, Superliga ili bilo šta drugo. I onda da prihvate da Premijer liga izbaci njihov omiljeni klub iz takmičenja jer je klubu zinulo nešto za pare? Nema šanse.

Ne zato što im ne bi prijalo da jedan Liverpul igra protiv Reala na nedeljnoj bazi, već zato što to u krajnjoj liniji i ne treba da bude „tako normalno“.

Ako se izgubi taj oreol posebnosti, šta nam onda ostaje? Prst će na daljincu samo preleteti preko dugmeta „dalje“, jer posle dve, tri godine, nedeljni „super-evro“ derbi tipa Juventus – Mančester junajted ne zanima više toliko ljudi.

Liga šampiona uspeva da sačuva taj oreol, pa je zato i više igrača reklo „ne“ Superligi.

Drugi važan razlog posle navijača za fijasko elitnog takmičenja jeste baš u samim fudbalerima.

Oni su isprva stidljivo, kasnije sve glasnije i jasnije istupali i pričali da je ideja Superlige smeće.

Bruno Fernandeš se bunio rekavši da snovi ne mogu da se kupe, Danijel Podens takođe.

Istupali su i neki naši momci poput Stefana Mitrovića, dok je Ronaldo pozirao bez majice i pokazivao trbušnjake.

Nije ni Mesi ništa rekao, ali u ovom slučaju glas brojnih drugih igrača je bio dovoljan da nadglasa ćutanje najvećih. Pardon, najboljih na terenu.

PROČITAJTE JOŠ...

Glas je bio jači posebno kod onih koji su bili rezignirani jer ih niko ništa nije pitao.

Henderson je mobilisao sve kapitene Premijer lige da kažu svoje mišljenje kada je već Superliga počela da se urušava.

Opet, vlasnici Superlige znaju da mnogo ljudi prati fudbal zbog pojedinih igrača i ako baš ti igrači kažu „marš“, to je jasna poruka i za navijače da pokažu klubu šipak.

Superliga bi, da je opstala, bila nova forma ropstva jer vas poslodavac ne obavesti o svojim namerama nego samo „bup“, kaže vam – e sad radiš to i to.

Nema hoću – neću, ko te to pita. Džaba ideš na posao ako ideš kao da te neko tamo lupa bičem. A fudbal bi trebalo da je igra.

Svoj glas digle su i legende koje su redom počele da prozivaju uprave Liverpula, Mančester junajteda i ostalih da su se prodali.

Geri Nevil i Džejmi Karager su rekli da im više niko neće verovati, Mika Ričards da je sve to odvratno, čak i čuveni Ser Aleks Ferguson je rekao da je protiv, Dejvid Bekam… spisak ide u nedogled.

Njihov glas dakako ima težinu, jer nije prošlo dovoljno godina i generacija da ove mlađe ne znaju ko je recimo Fergi ili Karager, ili Nevil.

Ed Vudvord je zato sam birao da napusti Junajted jer je znao šta sledi.

Andrea Anjeli je stavio interes ispred kumstva sa Čeferinom, pa ga je šef UEFA prozivao da je „zmija“.

Nema šanse ni da ostali poput Anjelija ili Florentina Pereza mogu da prođu „tek tako“, jer će na sve da se obruši organizacija koja ni sama verovatno ne zna koliko para ima.

To je i treći razlog zašto je Superliga „pukla“. Kad vam organizacija koja postoji decenijama i koja drži monopol nad fudbalskim takmičenjima u Evropi kaže „stop“, dvaput ćete razmisliti pre nego joj se suprotstavite.

Jesu bogati i Real i Juventus i Junajted i Liverpul, sve to stoji, ali su mnogi od njih i u dugovima.

Real kuka kako je izgubio stotine miliona zbog korone, Barselona gura preko milijarde u minusu, ostali se zadužuju.

Pritom, Madriđani našli da rekonstruišu stadion i prave svemirski brod od pola milijarde u teško vreme.

Krenuli su svi za novcem i izvisili. UEFA o tim stvarima ne brine i takve dugove nema. Mnogo novca se sliva u njenu kasu i da želi, mogla bi da ulije mnogo više para u Ligu šampiona.

Ali neće. Bar do sada nije htela dok Džej Pi Morgan nije izašao sa pričom da će u Superligu biti uloženo nekoliko milijardi.

UEFA, osim finansijskih, ima i one druge, izvršne mehanizme koji će zatvoriti klubovima mnoga vrata u Evropi.

Kad vam zaprete da će vas izbaciti iz svih svojih takmičenja za nekoliko dana, možda se vi mašite prava i krenete da listate je l’ to moguće, ali onda stavite prst na čelo i kažete: što bih rizikovao?

Zbog nečega što nije sigurno da će uspeti? Neka, neka.

FIFA takođe nije gledala blagonaklono na Superligu, očito i kad se pojavila informacija da će igračima iz klubova Superlige biti zabranjeno da igraju za reprezentacije nikom to nije prijalo.

Statusno-pravna moć UEFA i FIFA daje im za pravo da ucenjuju klubove na taj način i teraju igrače da im se suprotstavljaju iznutra.

Foto: EPA-EFE/LAURENT GILLIERON

S druge strane, finansijski istupe i kažu „mi ćemo da damo četiri, pet milijardi evra, a vas ćemo redom da pokažnjavamo“.

Četvrti važan razlog je izostanak podrške iz Francuske i Nemačke. Kad je objavljeno da su Bajern i Pari Sen Žermen kao moćni klubovi odbili Superligu, s jedne strane je bilo onih koji su se pitali: Ok, kakva je to Superliga ako u 20 apsolutno najjačih klubova nema i ova dva?

Nemci su u startu znali da to dugoročno u ovom trenutku bar nije dobra ideja i dali su dodatni metak u ruke Čeferinu. Francuzi takođe. Bar nominalno Francuzi, jer je u priči bio Pari Sen Žermen.

Naser Al-Kelaifi preko svoje sportske grupe BeIN sports daje milione za prava prenosa Lige šampiona, pritom sedi u odborima i ostalim telima evropskog fudbala i sad će sve to da baca u vodu. Neće.

Kad se sve to raspalo, onda osnivači Superlige, opet u maniru koji nekako „miriše“ na Anjelija i Pereza, a opet u stilu nadurenog deteta kažu – Bajern i PSŽ niko nije ni zvao.

Šio mi ga Đura što nije. Dakle, najjači klubovi u tri od pet liga petice su pristali, ali klubovi iz dve nisu.

Mediji su takođe odigrali važnu ulogu jer kad su se oporavili od šoka da se nešto tako veliko dešava, niko nije bio spreman i kadar da predvidi koliko dalekosežne posledice mogu da budu.

Ali kad na naslovnim stranama najvećih listova pročitate da „Sram vas bilo“, boldovano i podvučeno, kao i naslove sličnim ovom, to onda dodatno psihološki utemelji strah kod prosečnog čoveka da glasnije i burnije reaguje.

Zato je u tom nekom „zagrljaju“ medija i masa postalo jasno da će u kovčeg Superlige vrlo brzo biti utisnut i poslednji ekser, a da se nijedan sudijski zvižduk nije prolomio stadionom.

Prosto, bogati klubovi i Amerikanci su se u nedovoljnom razumevanju evropske kulture kockali i izgubili, pa je ljudski da oni i rukovodioci klubova inspiratora priznaju poraz.

Ako to nisu spremni, onda nisu ni potrebni sportu, jer ma koliko novca imali, uvek treba imati i osećaj za fer-plej i širu sliku, što ovi odmetnuti kockari nisu imali – i neka su se zaj***i.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar