Novi Sad i Srbija se poklonili junacima sa Novog Zelanda, noć emocija i ponosa

U fantastičnom ambijentu Velike scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, stotine prisutnih zvanica, među kojima i veliki broj onih sanjaju put Rajka, Makse, Gaje, Vuleta i ostalih šampiona, uživalo je u svečanoj Akademiji povodom 10 godina od titule prvaka sveta, zlatnog pečata besmrtne generacije (U20) srpskog fudbala na čelu sa selektorom Veljkom Paunovićem.

Od prvog do poslednjeg minuta na sceni prelepog zdanja, slike ponosa, iskrenih emocija uz prisustvo onih koji su tog 20. juna 2015. godine zadivili Srbiju i svet.

Sve je počelo horskim izvođenjem himne Srbije, uz poseban doživljaj sa velikog platna i slikom sa Novog Zelanda, kada Rajko i drugovi zagrljeni pevaju himnu „Bože pravde“ pred finalni meč sa Brazilom.

A prva osoba u istoriji srpskog fudbala, ali i novinarstva, koja je imala privilegiju da usklikne ono što smo mislili da nikada nećemo čuti „Srbija je prvak sveta, Srbija je prvak sveta u fudbalu“ sjajni i uvek originalni televizijski komentator Aleksandar Stojanović, doneo je pehar prvaka sveta na binu i – spektakl je mogao da počne.

Naravno uz trenutke koji su Srbiji doneli naslov šampiona sveta, odlučujuću akciju protiv Brazila i istorijsku realizaciju Nemanje Maksimovića.

Nakon izjava Dragoljuba Zbiljića, prvog čoveka zajednice Superligaša i FK Vojvodine. Usledio je film „Put do finala“, gde smo se vratili tamo gde je sve počelo. Na stadion u Oklandu, ali i mnogo ranije – od prve utakmice do finala sa Brazilom. Prisutni su videli kako je izgledao put tima koji je pokazao da se šampioni ne rađaju bez borbe – i koji je iz poraza krenuo ka tronu.

Hronološki pregled utakmica Srbije: Urugvaj, Mali, Meksiko, Mađarska, SAD, još jednom Mali – i onda finale sa Brazilom. Za istoriju.

A onda nova erupcija i silni aplauzi. Na scenu su izašli šampioni.

On je bio poslednja linija odbrane, kapiten sa stavom i srcem – čovek koji je branio penal u četvrtfinalu i vodio tim do vrha sveta – Predrag Rajković

Njegov pogodak u produžecima finala zlatnim slovima je upisan u istoriju srpskog fudbala. Strelac gola za titulu – Nemanja Maksimović!

Njegove suze na kraju utakmice obišle sus vet i postale simbol strasti i ljubavi prema fudbalu I svojoj reprezentaciji. Stameni stub naše odbrane, miran i pouzdan kada je bilo najpotrebnije – Vukašin Jovanović!

Da nije bilo njegovog gola u 90. minutu protiv Mađarske, Srbija bi se već posle osmine finala vratila kući. Borac bez mane i straha. Čovek odluke i u polufinalu protiv Malija – Ivan Šaponjić!

Brz, čvrst, borben — desni bek koji je neumorno pokrivao ceo bok. Srce tima na terenu – Milan Gajić!

Pouzdan, tih, ali uvek spreman da odgovori najvećim izazovima. Deo bedema ispred golmana Rajkovića I još jedan od junaka u pohodu na svetsku titulu – Miladin Stevanović!

Na levoj strani, gde je brzina morala da se spoji sa mudrošću i fudbalskom inteligencijom – besprekorno je odradio zadatak i bio neizostavan deo šampionske ekipe – Nemanja Antonov!

Igrače je na bini sačekala i knjiga „Svetski i Evropski šampion“, štivo koje govori o njihovom vanremenskom uspehu, štivo koje ih čini besmrtnim. Usledile su anegdote sa šampionata, nezaboravne priče, sećanja koja su vratila emocije. I trenutak kada voditelj čita imena čita igrača koji su zbog profesionalnih obaveza, baraža, početka priprema svojih klubova i Svetskog klupskog prvenstva u SAD sprečeni da priusustvuju jubileju.

Vanja Milinković-Savić, Filip Manojlović, Miloš Veljković, Srđan Babić, Radovan Pankov, Stefan Milošević, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković-Savić, Marko Grujić, Andrija Živković, Stefan Ilić, Filip Janković, Saša Zdjelar, Staniša Mandić.

Posle čitanja spiska igrača, prešlo se na čitanje imena članova stručnog štaba, ljudi koji su sve vreme bili uz igrače i deo su velikog uspeha. Petar Milčanović (kondicioni trener), Pavle Maksimović (lekar), Vladimir Borković (stručnjak za mentalnu pripremu), Viktor Vujošević i Srđan Branković (fizioterapeuti), Igor Gačić (oficir za medije), Dušan Gelić (tim – menadžer), Miljan Stanojević (oficir za bezbednost), Nikola Leposavić (analitičar), Nenad Dragaš (ekonom), Marko Mitrović (pomoćni trener), Aleksandar Sarić (trener golmana).

Poseban deo programa bio je posvećen prerano preminulom treneru Milanu Kosanoviću, čoveku koji je bio desna ruka selektora Veljka Paunovića.

Veli aplauz dobili su tadašnji direktori mlađih kategorija FSS Savo Milošević i Mitar Mrkela, odnosno čelni ljudi Saveza iz tog perioda, predsednik Tomislav Karadžić i generalni sekretar Zoran Laković.

Usledio je zatim čuveni govor iz svlačionice selektora Veljka Paunovića pred polazak na stadion gde se igralo finale Svetskog prvenstva protiv Brazila. I reči Aleksandra Stojanovića…

Veljko Paunović nije mogao da prisustvuje događaju jer ga očekuje borba za ulazak u elitni rang španskog fudbala sa Ovijedom.

"Hvala svima što ste se danas okupili da proslavite ovaj jubilej. Čestitam svima još jednom od srca, zahvalan sam igračima na svemu što su zajedno učinili, čestitam srpskom narodu i svima kojima je stalo do ovog uspeha. Žao mi je što ne mogu da budem sa vama u ovom trenutku, jer kao što znate, privodim kraju novu misiju sa Ovijedom, sutra igramo finale plej-ofa, a jako mi je bilo stalo da zajedno obeležimo ovaj zlatni jubilej. Srbiji želim puno uspeha u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i da ponovo budemo šampioni. Želim vam i puno uspeha u vašim klupskim takmičenjima, kao i u svemu što radite u životu. Srećno – poručio je stručnjak koji je Srbiji doneo titulu prvaka sveta.

Usledio je dug aplauz cele sale, naravno igrača koji su veoma emotivno ispratili obraćanje Paunovića, a pogotovo prisećanje na istorijske trenutke pred meč sa Brazilom.

Nema lepše simoblike za kraj ove divne večeri, od scene na kojoj će kapiten ‘Zlatnih čileanaca’ uručiti trofej kapitenu ‘Zlatnih novozelanđana’. Zamoliću Milana Pavlovića da izađe na scenu i da se svi zajedno, 10 godina kasnije, podsetimo onog istorijskog trenutka kada je Pehar svetskog šampiona završio u rukama našeg kapitena Predraga Rajkovića“.