0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše Mirko Poledica, predsednik sindikata profesionalnih fudbalera "Nezavisnost".
Kada sam prvi put sreo Slavišu Kokezu, a to je bilo sredinom 2016. godine, prvo na koga sam pomislio bio je čuveni italijanski lekar i kriminolog Ćesare Lombrozo, osnivač teorije o posebnoj telesnoj konstituciji kriminalaca.
Lombrozova opšta teorija je sugerisala da se kriminalci razlikuju od nekriminalaca po višestrukim fizičkim anomalijama. On je pretpostavio da kriminalci predstavljaju povratak primitivnom ili podljudskom tipu ljudi koji karakterišu fizičke osobine koje podsećaju na majmune.
Lombrozove metode istraživanja bile su kliničke i deskriptivne, sa preciznim detaljima o dimenzijama lobanje i drugim merenjima. Ćesare Lombrozo preminuo je 1909. godine i ostaje velika žal što nije doživeo da upozna Slavišu Kokezu.
PROČITAJTE JOŠ:
Naravno, nije Slaviša Kokeza jedini iz srpskog fudbala koji bi sigurno ostavio dobar utisak na Lombroza, bila bi žestoka konkurencija za presto.
Kada bismo Lombrozovu teoriju spustili na niže nivoe fudbalskog rukovođenja, na regione, međuopštinske i opštinske saveze, došli bismo do toga da bismo pored “dimenzija lobanja” morali da potražimo i naučna istraživanja koja su se bavila nadimcima.
Kada sam bio dete, slušao sam priče o nadimcima igrača jednog lokalnog kluba i dobro se sećam bekovskog tandema koji su igrali igrači sa nadimcima Magarac i Konj. Kada bi Magarac pogrešio, publika bi ga prozvala sa “konju jedan”, a on bi im odgovorio, nisam ja Konj, ja sam Magarac, Konj je sa druge strane. Iako ti nadimci danas zvuče smešno, Magarca i Konja sam poznavao lično i o njima sam imao uvek lepo mišljenje, bili su to dobri i kvalitetni ljudi, za razliku od ovih današnjih sa modernim nadimcima, koji rukovode fudbalom i nisu nikada kao Magarac i Konj odigrali ni minut na zelenom terenu.
Često kada razmišljam o srpskom fudbalu, pomislim kako bi bilo dobro da se uvede porez na loš fudbal, nešto slično dekretu iz 1972. godine na zahtev Tita, kada je uveden porez na šund i kič. Ovaj porez bi morali da plaćaju funkcioneri i treneri za koje se dokaže da ubijaju draž i lepotu fudbalske igre. Da li neko može da zamisli u kakvom minusu bi bili pojedini treneri kada bi ova ideja zaživela. Pretpostavljam da bi pored onih standardnih blokova na terenu, o kojima redovno pričaju na konferencijama za štampu, morali da skidaju i blokove sa kuća, da se razduže na kraju godine.
Srpski fudbal je jedna sjajna satira na kojoj bi pozavideo i Radoje Domanović. Politika je u gotovo svim našim sportovima preuzela glavnu reč, a sport je odavno oduzet sportistima.
FSS već dve godine nema predsednika, a na nedavnom Svetskom prvenstvu u fudbalu postavili smo jedan rekord koji će teško biti oboren, postali smo prvi nacionalni savez koji je od Montevidea 1930. godine, otišao na Svetsko prvenstvo, a da zvanično nema predsednika. To je rezultat te politike, koja se meša u sve osim u svoj posao.
Sve dok fudbal ne vratimo onima koji su ga stvarali, i dalje ćemo od naših političara slušati kako igrač pod pritiskom treba da odigra “dijagonalu niz liniju”, a sudiji će osim standardnih majki i ćerki i dalje psovati po nekog Đilasa i Jeremića.
BONUS VIDEO Dragan Stojković Piksi 80 minuta pričao o Srbiji na Mundijalu
