0
Pari Sen Žermen je prvi put u klupskoj istoriji osvojio Ligu šampiona. Možda nije uspeo sa najvećim zvezdama da se domogne trofeja evropskog prvaka, ali jeste sa onima koji igraju fudbal kao tim, na čelu sa neverovatnim Luisom Enrikeom na klupi.
Finale Lige šampiona vam je poseban događaj. Tad gledaju fudbal i oni kojima baš nije omiljen, koje možda ni ne zanima… Ipak je finale, spektakl jednom godišnje, stvar prestiža. Možda bude utakmica o kojoj će se danima pričati. Može da bude nešto posebno, a ovo na Alijanc areni u Minhenu je bilo i te kako posebno.
Tim koji nikada pre nije podigao pehar – sad jeste. I niko nikada pre nije slavio sa tolikom razlikom u finalu. PSŽ – Inter 5:0! Dakle, svedočili smo tome da je Pari Sen Žermen prvi put osvojio Ligu šampiona, da je na semaforu svetlelo moćnih 5:0 što je najubedljiviji trijumf u finalu LŠ ikada, opet je Minhen bio taličan za one koji nikada pre nisu bili prvaci, ali svedočili smo i jednoj čudesnoj emociji.
Jer, jedno su brojke, statistika, golovi, stranice istorije, a nešto potpuno drugo je ljudska priča kao nijedna druga, priča o gubitku i snazi, ali i sreći koja nadmašuje tugu. Bar u priči Luisa Enrikea.
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
Najsrećniji tužni čovek doneo je Parizu najveću radost. Luis Enrike je uradio i ono što je pre njega uspeo samo Pep Gvardiola – da sa dva različita tima osvoji tu čarobnu tripletu. Gvardiola je to uradio sa Barselonom 2009. i Mančester sitijem 2013, Enrike takođe sa Barsom pre tačno 10 godina i sada na klupi „svetaca“.
Samo što je sada sve to uspeo sa jednom ogromnom i bitnom razlikom – bez njegove ćerkice Ksane. Okrutna sudbina htela je da Enrikeova ćerkica napusti ovaj svet kao devetogodišnjakinja u avgustu 2019. godine posle teške bolesti.
Verovatno niko ne može ni da zamisli kroz kakvu patnju i bol je Luis prošao (i njemu slični), ali je uspeo. Ne da postane šampion, nego da se uzdigne iznad svega i nastavi da živi srećan, kako je to sam jednom objasnio.
„Mogu da se smatram srećnim ili nesrećnim, biram da se smatram veoma srećnim. Ali, kažu, pa ćerka ti je umrla sa devet godina… Moja ćerka je bila sa nama devet prelepih godina i imamo hiljade uspomena, snimaka, divnih stvari. Sana je živa, fizički možda nije, ali duhovno jeste jer pričamo o njoj i smejemo se“, ispričao je Enrike prošle godine u dokumentarcu koji se u slobodnom prevodu zove „Nemate pojma“.
I posle finala i velike pobede PSŽ-a, te najveće radosti koju je doneo Parizu, znao je šta će da uradi. Otrčao je do porodice i uzeo majicu na kojoj je bila posebna ilustracija, dok su i navijači njegovog kluba znali da ga dirnu pravo u srce.
Kada je prvi put osvojio titulu prvaka Evrope sa Barselonom, u proleće 2015, trčkarala je njegova ćerkica oko njega po travi Olimpijskog stadiona u Berlinu. Imala je tada pet godina, mahala je zastavom Barselone i onda su je zajedno poboli na centar kao simbol velikog trijumfa, uz neizbežne slike sa peharom.
Deceniju kasnije Enerike je opet došao u Nemačku da vodi tim u finalu Lige šampiona. Ovaj put bez nje.
Ali, ni trunke dileme nije bilo kome će posvetiti istorijski podvig, a navijači su napravili baner sa tom slikom kako Enrike i njegova ljubimica, samo sada u dresu PSŽ-a sa brojem osam, zabadaju šampionsku zastavu, ovaj put sa grbom parsikog kluba.
Scena za sva vremena…
„Lep gest navijača za moju porodicu. Samo, ne moram da osvojim Ligu šampiona da bih se sećao ćerke. Ona je uvek sa mnom“, rekao je dirnuti Enrike u toj posebnoj majicu sa motivom koji podseća na slavlje iz finala Lige šampiona pre 10 godina.
Najveći gubici ostavljaju trajne posledice, ali mentalna snaga je ta koja pomogne da se bol iole prevaziđe i nastavi dalje. Verovatno samo mali broj njegovih najbližih zna kako se nosio sa svime i kako je opet uspeo da se smeje, ali poruke koje šalje deluje da su one prave.
„Želim da živim sećajući se svih dobrih stvari koje je moja ćerka donela u moj život, to je moja misija. Moja ćerka je oduvek bila sa mnom i siguran sam da je sada veoma srećna. Moja majka posle smrti nije mogla da podnese da ima Ksaninu sliku u kući. Rekao sam joj tada da mora tako da bude, jer Ksana živi. Svakog dana pričamo o njoj, sećamo je se i smejemo se, uveren sam da nas i dalje vidi“, ispričao je španski trener u pomenutom dokumentarcu.
Luis Enrike, tužni čovek koji je izabrao da bude srećan.