Kako je Italija došla do toga da strahuje od Velsa?

Da bi se razumeo taj pad, mora se krenuti upravo od trenutka najveće slave – Svetsko prvenstvo 2006.

Ta titula, iako istorijska, zapravo je bila kraj jedne ere. Generacija predvođena igračima kao što su Fabio Kanavaro, Andrea Pirlo, Frančesko Toti i Đanluiđi Bufon bila je taktički zrela i na vrhuncu, ali istovremeno i na zalasku karijera. Umesto da taj uspeh iskoristi kao osnovu za plansku smenu generacija, italijanski fudbal je ostao zarobljen u sopstvenoj inerciji. Savez i klubovi nastavili su da se oslanjaju na proverene veterane, bez jasne strategije uvođenja mlađih igrača koji bi postepeno preuzimali odgovornost.

Istovremeno su se pojavili i dublji problemi u samoj strukturi italijanskog fudbala. Serija A, nekada najjača liga na svetu, počela je da zaostaje za Premijer ligom i La ligom. Razlozi su bili brojni: zastarela infrastruktura, slabiji prihodi, manjak investicija i konzervativan način vođenja klubova. Dok su druge lige modernizovale svoje poslovanje i širile se globalno, Italija je stagnirala.

Takav pad lige imao je direktan uticaj na reprezentaciju. Klubovi su, pokušavajući da ostanu konkurentni na kratak rok, sve češće dovodili strane igrače, često na štetu razvoja domaćih talenata. Mladi italijanski fudbaleri dobijali su sve manje prostora za igru, što je postepeno oslabilo bazu iz koje reprezentacija crpi kvalitet. Za razliku od Španije ili Nemačke, koje su sistematski ulagale u omladinske škole i razvoj igrača, Italija nije uspela da izgradi stabilan i moderan sistem.

Uz to, stil igre koji je dugo bio zaštitni znak italijanskog fudbala počeo je da gubi efikasnost. Taktička disciplina, čvrsta odbrana i pragmatičan pristup donosili su rezultate u ranijem periodu, ali su u savremenom fudbalu postali ograničenje. Kako je igra postajala brža i fizički zahtevnija, Italija je sve češće delovala sporo i bez dovoljno kreativnosti u napadu.

Svi ovi problemi kulminirali su u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018, kada je Italija eliminisana od Švedske. To nije bio samo sportski neuspeh, već i simbolički udarac – prvi put posle više od pola veka Italija nije učestvovala na Svetskom prvenstvu. Tada je postalo jasno da kriza nije prolazna.

Privremeni oporavak dogodio se na Evropskom prvenstvu 2020, pod vođstvom Roberta Mančinija. Italija je tada igrala modernije, brže i ofanzivnije, a pojavila se i nova generacija igrača koja je ulivala nadu. Ipak, taj uspeh nije bio početak trajnog uspona, već više izuzetak nego pravilo. Nedostatak dubine u timu i pad forme ključnih igrača brzo su došli do izražaja.

To se jasno videlo već u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2022, kada je Italija iznenađujuće eliminisana porazom od Severne Makedonije. Taj poraz potvrdio je da su problemi i dalje prisutni i da nisu suštinski rešeni.

Danas su posledice tog dugog procesa očigledne. Italija više nije reprezentacija koja rutinski prolazi kvalifikacije, već tim koji često zavisi od trenutne forme i rezultata drugih. Nedostatak vrhunskog napadača, neujednačen kvalitet u sastavu i psihološki pritisak u ključnim utakmicama dodatno otežavaju situaciju.

Zato scena u kojoj Italija sa olakšanjem prati poraz Velsa od Bosne i Hercegovine nije izuzetak, već logičan ishod dugogodišnjeg pada. Nekadašnji svetski prvak danas se nalazi u poziciji u kojoj mu sudbina više nije u potpunosti u sopstvenim rukama.