0
"Plakao sam mnogo, a sada živim svoj san". Ovako je Entoni objasnio osećaj nakon što je golom i asistencijom protiv Fjorentine (2:2) uveo Betis u prvo evropsko finale u istoriji kluba.
Imao je težak period i u Mančester Junajtedu, taman kada je pomislio da je njegov život stigao u onu bolju fazu. Podsmevala mu se planeta i mnogi su počeli da pišu o tome da li je Entoni kadar da igra na ovom nivou.
PROČITAJTE JOŠ
Nekoliko meseci kasnije je postao fudbalska senzacija u dresu Betisa. Ranije je sa Ajaksom osvajao trofeje u Holandiji i igrao polufinale Lige šampiona, a onda je 2022. stigao na „Old Traford“ nakon što mu je Erik ten Hag poručio da bi mogao da mu pomogne tamo.
Tokom 2023. godine je dobio i tužbu od bivše devojke. U Mančesteru je živeo sa njom, a ona ga je optužila za nasilje u porodici, pretnje i telesne povrede.
Navodno su samo na grudima morali da joj stave 40 kopči.
Gabrijela Kavalin je bila i u Beogradu jer je bila u vezi sa Mateušo Soldanjom koji je nosio dres Partizana, a ona je čak dolazila i u Arenu na mečeve košarkaša.
Ipak, vratimo se Entoniju. Odrastanje u brazilskim favelama je često okruženje koje stvara ljude otporne na mnogo životnih problema kasnije. Naravno, ako uspeju da pronađu način da odatle pobegnu. Entoni je skidao fore Ronaldinja, Nejmara i Kristijana Ronalda dok je kao dečak prolazio kroz nekarakteristični pakao droge.
„Jednog jutra, u šetnji do škole, kada sam imao osam ili devet godina, naišao sma na čoveka koji je ležao u uličici. Nije se mrdao. Kada sam se približio, shvatio sam da je mrtav. U faveli nekako otupiš na te stvari. Nije bilo drugog puta i ja sam morao da prođem odatle. Samo sam zatvorio oči i preskočio mrtvo telo – rekao je Entoni.
Na tome se nije zaustavio.
„Ne govorim ovo da bi zvučalo teško, to je bila moja realnost. Ustvari, uvek sam govorio da sam kao dete imao veliku sreću jer sam dobio dar sa neba. Lopta je bila moj spas, moja prva ljubav. U Inferninju ne marimo za igračke za Božić, svaka lopta koja se kotrlja je savršena za vas.“
Često je igrao fudbal bez kopački jer je porodica bila toliko siromašna da je to doživljavano kao luksuz.
„Svakog dana, stariji brat me je vodio na trg da igram fudbal. U faveli svi igraju fudbal. Deca, starci, učitelji, građevinski radnici, vozači autobusa, narkodileri, gangsteri… Tamo su svi jednaki. U vreme mog oca to je bio zemljani teren, u moje vreme asfalt. Na početku sam igrao bos, krvavih nogu. Dribling je bio nešto što je u meni. Prirodni instinkt, dar od Boga. Nisam saginjao glavu ni pred kim. Sa loptom u nogama nisam imao fudbalski strah“, ispričao je on.
Iz opšteg siromaštva je gotovo katapultom stigao u Premijer ligu.
„Za tri godine sam prešao trnovit put. Od sirotinje do Ajaksa, pa do Junajteda. Ljudi me pitaju kako sam to uspeo. Iskreno, nisam osećao nikakav pritisak na fudbalskom terenu. Strah? Šta je strah? Kada preskačeš mrtva tela tokom odrastanja, onda ne možeš da se plašiš ničega u fudbalu.
BONUS VIDEO Nova.rs u muzeju Intera i Milana
